Публикације

ЛУДИЧКО ИЗМЕШТАЊЕ БИБЛИЈСКОГ МИТА

Видео-игра „The Binding of Isaac” (2011) Едмунда Мекмилена (Edmund McMillan) представља постмодерну обраду библијске епизоде о Аврамовом жртвовању Исака, која се – речником „Хетерокосмике” Љубомира Долежела (Lubomir Doležel) – може описати као радикално измештање првобитног наратива. У питању је полемички антисвет, који је представљен кроз перспективу Исака, дечака којег злоставља „телејеванђелизмом” („televangelism”) опседнута мајка. Окосница игре је његово гејмификовано фантазирање о окршају са родитељем, које је прожето дубоком анксиозношћу поводом сопственог сагрешења. Као одговор на осећање нелагоде, дечак инструментализује попкултурне елементе, нарочито из сфере видео-игара. Искуство злостављаности изражава се и кроз тзв. „rougelike” жанр, којем игра припада, што омогућава процедурални израз опсесије кроз итеративно приповедање засновано на разлици и понављању. Циклични наратив ове видео-игре сведочи о (не)могућностима савременог лудизма да искупи трауму злостављања

РАЗГОВОР СА СТЈУАРТОМ ХОЛОМ: ПОСТМОДЕРНИЗАМ И АРТИКУЛАЦИЈА

ПРЕДМЕТИ У ОГЛЕДАЛУ СУ БЛИЖЕ НЕГО ШТО ИЗГЛЕДА: ФИКЦИОНАЛНИ ПОВРАТАК У ДЕВЕТНАЕСТИ ВЕК

Циљ овог рада јесте да се позабави популарношћу неовикторијанског жанра у савременој књижевности и масовној култури, те да истражи природу таквог фикционалног преиспитивања деветнаестог века. Рад се бави глобалним размерама овог књижевног и културног феномена, будући да он превазилази британске националне оквире и фигурира у ширем културном контексту постмодернизма. Неовикторијански текстови теже да преиспитају владајуће представе о викторијанској епохи и култури, те да истраже у којој се мери савремене друштвене и културне појаве могу тумачити као прихватање или одбацивање викторијанских вредности. Начини на које ови текстови приступају деветнаестом веку разноврсни су колико и реакције на њих и крећу се од ревизионарских нарација, које теже да прикажу гласове маргиналних група одсутне у канонским викторијанским текстовима, до поигравања конвенцијама и поновног осмишљања познатих заплета или ликова, уз наглашавање сопствене непоуздане или конструисане природе. Они нуде нове родне, расне или класне перспективе, те на нов начин приказују женске ликове, хомосексуалне везе или свет криминала. Рад указује на честу употребу метафоре огледала у критичким и креативним текстовима који се баве неовикторијанским жанром, не би ли се показало да тај жанр није проста репродукција ранијих традиција и конвенција, већ и одраз савремених друштвених и културних тензија и дилема, те да су те тензије и дилеме изненађујуће сродне онима које су присутне у викторијанском историјском и културном контексту. Коначно, рад се бави интертекстуалном природом неовикторијанских књижевних и филмских творевина, процесима адаптације викторијанске грађе и поигравања постојећим текстовима или ликовима, те исходима тих процеса.

НОВАЦ, ЛОНДОНСКА ПОЉА, ИНФОРМАЦИЈА – ГРАД У РОМАНИМА МАРТИНА ЕЈМИСА

Новац, Лондонска поља, Информација – град у романима Мартина Ејмиса јесте рад који се бави интеракцијом ликова и окружења у три романа једног од најзначајнијих британских писаца. Ликови и урбано окружење у Ејмисовим романима представљају нераскидиву цјелину која указује на проблеме савременог идентитета. Посебан нагласак у тим дјелима стављен је на механизме и обрасце којима модерни мегалополиси обликују свеопшту деструктивност која је присутна на глобалном, као и на индивидуалном плану. Будући да њихове протагонисте одређују и обликују градови у којима живе, тај однос представља веома важну карику за разумијевање Ејмисовог тумачења савремене реалности у оквиру његове постмодерне поетике.

ФО И СЛУШКИЊИНА ПРИЧА: СТАРЕ И НОВЕ ИСТИНЕ У ПРОЗИ Џ. М. КУЦИЈА И М. ЕТВУД

Ослањајући се на виђење Мишела Фукоа у критичком есеју „Шта је аутор?”, у овом раду се анализира из чије перспективе и из угла које књижевне оријентације, идеологије и истине се обликује нарација у романима Фо Џ. М. Куција и Слушкињина прича М. Етвуд. Ови савремени наставци приче о Робинсону Крусоу и слушкињи Вали из Библије настали су услед несхватљивих или недоречених делова у оригиналним текстовима, и префигурисани су како из угла аутора као појединца, тако и са становишта актуелних истина у култури и књижевности. Услед имплицитних и експлицитних критика империјалне и патријархалне идеологије, оба романа на почетку упућују на феминистички дискурс. Међутим, поједине сцене и личности указују на преиспитивање истина из постколонијалне, као и постфеминистичке перспективе. Поред могућности да се истина истакне из различитих аспеката, у раду се испитује како аутори поменутих романа у својим текстовима проблематизују и друге (не)истине у књижевности и култури, у прошлости и садашњости.

КРИВОКЛЕТСТВО КАО ПРОКЛЕТСТВО ИСПОВИЈЕСТИ

Рад се бави проблемом истине у књижевности из перспективе постмодернистичке исповијести. Настоји се проблематизовати модел аутентичности истине у књижевности, односно показати проблематичност категорије искрености у жанру који искреност узима као своју основну претпоставку. Постмодернистичка релативизација истине у књижевности није заобишла ни искреност као залогу истине у књижевности, стога је пажња посвећена нарочито постмодернистичким увидима у ова питања. Иако ни теорија ни књижевноумјетничка пракса у постмодерни не нуде коначно рјешење, с обзиром на своју природу, оне јасно показују сва слаба мјеста модела истине у књижевности попут овог. Са друге стране, а што је овдје важније, супротстављају се сваком покушају успостављања тотализације значења и монопола над истином у књижевности. Постмодернистички став према истини у исповијести посматра се у односу на теорију деконструкције Ж. Дериде (Derrida) и приповијетку „Отисак срца на зиду” Б. Пекића из збирке Нови Јерусалим, као и у односу на експлицитне ставове ових аутора о истини у жанру исповијести.

NEW AGE ДУХОВНОСТ И КУЛТУРНА ЛОГИКА КАСНОГ КАПИТАЛИЗМА

Полазећи од међусобно повезаних појмова: глобализација, постмодернизам и неолиберализам, настојаћемо да, ослањајући се на њихова теоријска преклапања, представимо могућа усмерења аргументације која би разјаснила неке аспектe специфичне и данас глобално присутне Њу Ејџ духовности. Занимаће нас на који начин овај тип духовности кореспондира са доминантном културном логиком касног капитализма (коју разумемо као глокалну, постмодерну, неолибералну, мултикултуралну, мултинационалну, итд.). Полазимо од претпоставке да су места кореспонденције бројна и да је могуће израдити Њу Ејџ генеалогију која би разјаснила њено место унутар постмодерне/неолибералне културне доминанте (али и створила предуслове за анализу транспозиције контракултурног наслеђа у неолибералним наративима), што би отворило простор за бављење улогом духовности као медијатора у овом процесу и као специфичног механизма интерпелације. На том трагу, бавићемо се репродукцијом идеолошких образаца и њиховом улогом у процесу конституисања и обнављања доминантних мотива савремене спиритуалности.

НАРАТИВНА ТЕХНИКА У РОМАНИМА ВАШЉИВА ПАЛАТА И ЉУБАВ ЕЛИФ ШАФАК

Елиф Шафак, једна од истакнутих представница турског постмодернизма, користи различите наративне технике којима критички изазива традиционалне форме, али и вредности још увек присутне у турској књижевности. Рад се бави разматрањем наративних техника које је Елиф Шафак употребила у романима Вашљива палата и Љубав. Развијајући специфичан наративни поступак заснован на концепту круга, али и експериментисању са различитим нараторима и вишеструким тачкама гледишта, Елиф Шафак ствара дела која заузимају сасвим посебно место у турској књижевности, што је видљиво и из чињенице да спада у најчитаније ауторе у тој земљи, као и да ужива велику популарност и ван ње.

САВРЕМЕНА ПРОЗА У ЧУДНИМ КОСТИМИМА: МОТИВ ТРАНС-ОДЕВАЊА У РОМАНИМА САРЕ ВОТЕРС

Ослањајући се на теорије Џудит Батлер и Џудит Халберстам, рад се бави мотивом прерушавања и транс-одевања у неовикторијанској прози Саре Вотерс. Неовикторијански жанр, који на значају добија деведесетих година двадесетог века, спада у ширу категорију историјског романа, али се од осталих представника разликује по свом самосвесном приступу викторијанском периоду. Неовикторијанска проза није једносмислен повратак викторијанским вредностима или наративним решењима, нити је, како неки критичари упозоравају, знак кризе нарације или креативности. Прерушена у викторијанско рухо, она испитује сличности и разлике између викторијанског периода и садашњег тренутка. Неовикторијански романи обрађују теме од којих викторијански роман зазире, као што су алтернативне сексуалности или перспектива етничких или друштвених мањина, али уз то преиспитују и положај ових субјеката у савременом друштву. Таква двострука визура неовикторијанског текста изражена је, између осталог, мотивом прерушавања и транс-одевања. С једне стране, овај мотив преиспитује бинарна схватања рода и сексуалности у текстовима који се баве овим питањима, те деконструише категорије природног и вештачког, али и бинарну логику уопште. Поред тога, он представља прикладну метафору за неовикторијански роман, који и сâм садржи наизглед непомирљиве елементе. Користећи мотив транс-одевања, неовикторијански жанр истражује границе између оригинала и копије, доводећи у питање њено постојање.