КУЛТУРАЛНИ НОМАДИЗАМ КАО ОДБРАНА ХЕТЕРОГЕНОСТИ
Фокусирајући се на постколонијални дискурс деконструкције бинарних опозиција наметнутих Западном културом, текст истражује како су тиме доминантне структуре заправо остале недодирљиве, и готово да се реификује другост ‘потчињених’. С друге стране, показује се како културални номадизам, који се не бави пореклом већ дестинацијом и постајањем, креира потенцијалност за једну нову, хетерогену културу. Номадским стратегијама, познати и стабилни културални кодови су измењени и уметнути у нове контексте – асамблаже, производећи алтернативни простор и време, као и вишеструкост унутар затворених кругова значења. Текст анализира и како се постколонијална деконструкција може применити на визуелну уметност и продукцију последњих неколико деценија. Паралелно новим поделама света, дестабилисању центра, глобализацији и, на крају, фрагментирању идентитета, десиле су се и промене у погледу нових модела организације и продукције уметничког дела. Специфичним начином функционисања, номадски уметници дају парадигму алтернативне културе, која уважава различитости, без хегемонија, надређених и потчињених.
