ПАРТИЦИПАТИВНЕ ПРАКСЕ У СРПСКОЈ САВРЕМЕНОЈ УМЕТНОСТИ
Партиципативне праксе у уметности пример су приближавања и другачијег повезивања уметности и културе, односно уметности и различитих друштвених регистара. У овим праксама се најдиректније препознаје једно од кључних обележја савремене уметности, а то је нестајање видљивих, опипљивих разлика између уметничког и неуметничког деловања. Партиципативне праксе преузимају социјалне матрице из различитих друштвених и културних регистaра с уметничком наменом и с циљем успостављања критичког односа према друштву, локалној средини, култури, једном речју, политичког начина деловања. Овакав начин функционисања партиципативних пракси анализиран је на примеру српске савремене уметности са краћим историјским освртом (авангардна и неоавангардна уметност) као и актуелним теоријским одређењима (К. Бишоп, Б. Грој и Н. Бурио).