Публикације

СПАЉИВАЊЕ У 21. ВЕКУ

У тексту се разматра такозвана антиродна идеологија. Реч је о глобалном феномену који почива на снажном отпору променама у сфери рода, сексуалности и породице. Стратегије којима се служи редефинишу појам субверзије, приказујући субверзију као нешто конзервативно. Иако се јавља као културни отпор који се често позива на религију, теза је текста да је „родна идеологија“ испред свега политичко средство, секуларни колико и религијски инструмент за дефинисање пожељног друштва 21. века. У првом делу текста се указује на парадоксалне, често и противречне облике испољавања захтева поборника антиродне идеологије, уз нагласак на тезама о ненаучности, злоупотреби језика, идеолошком мотиву који се издаје као научно и политички неутралан. У другом делу текста се кратко разматра улога религије, и то римокатоличке и православне верзије хришћанства, у градњи овог феномена. У трећем и завршном делу показује како је род постао тачка укрштања противљења реартикулацијама значења права, људског, слободе и једнакости.

ТЕХНОФОБИЈА И РОД – ДА ЛИ СУ КОМПЈУТЕРИ “ЗВЕЧКЕ ЗА ДЕЧКЕ”?

НОРМА, КЊИЖЕВНИЦЕ И ИСТИНА

Истина и проблем њеног утврђивања главна су питања у филозофији, а у методологији науке имају једну од суштинских улога. Налажење чињеница помаже утврђивању истине, оно успоставља тачност судова и унапређује знање. Као родно привилегована група, мушкарци поседују моћ контроле именовања, описивања, означавања и обележавања вредности, утичући на стварност српске културе, историје, образовања и науке. У случајевима одређивања значаја књижевница ради се углавном о искривљеној слици стварности. Судови конструктора институционализованог, јавног знања нису били утемељени на методологији научног истраживања. Главни циљ у овом чланку јесте класификовати и објаснити различите поступке негативног обележавања и маргинализовања српских жена-писаца из друге половине 19. и са почетка 20. века од стране главних интерпретативних ауторитета.

ВИРТУЕЛНИ СВЕТОВИ У СРПСКОЈ ЖЕНСКОЈ ПРОЗИ

На примеру прозе Јелене Ленголд (Балтимор), Љубице Арсић (All Inclusive), Тамаре Јецић (Stinky Onion) и још неколико савремених српских прозаисткиња откривамо како се стратегије родног представљања осмишљавају, реализују и модификују с циљем да се оснажи женски приповедни глас. Један од видова превазилажења родне маргиналности јесте и примена дигиталних технологија, које постају ефикасно средство посредовања животописа, исповести и сведочења, умногоме мењајући стратегије стварања значења. Рад се усредсређује на гинокритичку анализу технолошких ритуала исповедања и феномена присуства виртуелних реалности у српској женској књижевности највише стога што гинокритика разматра женски стваралачки идентитет из перспективе оспоравања норми лажне универзалности заснованих на патријархалном присвајању моћи, и настоји да се успоставе засебни параметри за проучавање продукције, мотивације и интерпретације женских текстова.

МАСКУЛИНИТЕТ И ОЧИНСТВО: ОПШТА СКИЦА ИДЕНТИТЕТА МУШКАРАЦА КАО ОЧЕВА

Аутор у раду поставља општи оквир социолошког проучавања идентитета очева. Имајући у виду да се у популарним дискурсима али и у стручној јавности све чешће говори о кризи мушкости која са собом носи и преиспитивања и нове облике родитељских пракси мушкараца, питања очинства постала су посебно занимљива социолозима, психолозима, педагозима, социјалним радницима и другим стручњацима заинтересованим за породични живот. Мушки идентитет је у процесима који карактеришу касно модерно друштво вишеструко ревидиран и у међувремену је постао предмет посебног дела родних студија – студија маскулинитета. Улога оца је традиционално подразумевала заштитника и храниоца породице, као и везу са спољним светом у коме заступа интересе своје породичне групе и брани своју и част чланова породице. Док су процеси модернизације улогу оца као заступника пред другима сводили на симболичку репрезентацију или изједначавали са мајком у овој функцији, питање храниоца породице је и данас веома значајно. Иако је изједначавање мушкараца и жена у јавној сфери доводило постепено до мање асиметрије у приходима и веома значајног учешћа жена у кућном буџету, улога мушкараца као храниоца се и на нивоу идентитета и на нивоу реалних пракси спорије мења.

РОДНА ПЕРСПЕКТИВА ИЗВОРА ИНФОРМАЦИЈА У ВОДЕЋОЈ ДНЕВНОЈ ШТАМПИ У СРБИЈИ

У тексту се разматра теоријски правац критичке студије дискурса медија који се затим примењује у тумачењу података добијених у квантитативно-квалитативној анализи садржаја водећих дневних листова у Србији са фокусом на рубрику културе. Анализирани период је новембар 2010. Узорковано је укупно 180 текстова, опремљених са 79 фотографија. У најкраћем, након анализе селекције догађаја, медијских жанрова, цитатности, визуелне опреме текста, обрасца језичке употребе професионалија и потписа аутора текстова, закључује се да је медијска слика српске културе у потпуности маскулизирана. Без обзира на то што су направљени помаци, на пример, у језичкој употреби, која је најчешће родно сензибилисана, као и у запошљавању новинарки, којих је у рубрикама за културу више него мушкараца, како у “производњи” медијских садржаја, тако и на уредничким позицијама на којима се доносе одлуке, доминантни дискурс културних  рубрика одражава мушки образац, који указује на јасну позицију моћи мушкараца у српском друштву.