Публикације

ЏУАНГ ЦИ И ЕПИКУР

Својом материјалношћу уткани смо у ову стварност и не можемо порицати земљу којој припадамо, залогај хлеба или љубав која испуњава наше биће. Епикур сматра да сви људи имају право на срећу, односно на филозофско истраживање, јер само са њим можемо остварити настојање и испунити циљ – живот у задовољству, без бола, живот под окриљем среће. Епикур, као и Џуанг
Ци, има снажну потребу да покаже да је нужно да се човек сусретне са самим собом, са својом суштином. Џуанг Ци, свестан илузија којима човек „уљуљкује себеˮ, долази до увида да то не само што није пожељно, већ није ни могуће. Постоје само вечне трансформације ствари (ву хуа, 物化), као једине извесности за човека. Промене стања и облика стални су пратиоци наших живота.
Ништа не може зауставити и умирити та дубока и потресна космичка поигравања.

УМИРАЊЕ У ВИДЕО ИГРАМА

Процењује се да преко две милијарде људи може да се назове гејмерима. Сви они играју видео игре, а већина у тим играма ствара ликове и идентификује се са њима у толикој мери да ти ликови постају аватари играча. А аватари умиру. Некада оживљавају, некада не, у зависности од правила која важе у играма чији су јунаци, односно световима које насељавају. Некада и ти светови умиру. У таквим моментима, једном командом бивају заувек избрисане десетине или стотине хиљада дигиталних ликова. Они нестају заувек, у неповратном чину брисања сервера који неодољиво подсећа на крај света. Дигиталног света, али света свеједно, нарочито ако га гледамо очима оних који су га настањивали. Из судбина аватара, било да су окончали у издвојеним инцидентима или у дигиталном геноциду, може се понешто научити – ако не о суштини дигиталног постојања, онда сигурно о односу људи према његовој коначности. 

СМРТ – ОД ТАБУА ДО ПОПУЛАРНЕ КУЛТУРЕ

Од експозиције Роџера Фентона у трајању од 15 секунди до Инстаграма. Први ратни фотограф могао је да фотографише војнике поред рова у угодном ћаскању, а призоре смрти није фотографисао. Хтео је да рат прикаже у бољем светлу. Фотографија коју је Фентон снимио на Криму а да је више од добронамерне документарности јесте Долина смрти. На тој фотографији нема експлицитне смрти иако она јесте портрет смрти без мртвих. Данас најновијом Instagram апликацијом сцене смрти можемо „попети” на Интернет приликом самог експонирања. Фотографије смрти које смо снимили успут на локалном друму одмах ће се наћи на нашим FB (фејсбук) профилима, Твитеру (Тwеетеr), Foursquare, Tumblr, Flickr i Posterous. Хибридне форме фотографских апликација и друштвеног умрежавања детабуизовале су додатно призоре смрти освакодневљујући их што је претходно у мањој мери учинила дигитална фотографија. Први значајнији помак био је прелаз на филм у котуру марке Кодак (ви шкљоцајте, а ми ћемо урадити све остало). Феномени који додатно бочно осветљавају процес детабуизације смрти и стварања феномена популарне културе, јесу Виџи (Weegee) и остали фотографи-уметници који се ослањају на његову традицију.