Публикације

ПОСТ-ПОСТМОДЕРНИ СУБЈЕКТ

/in /by

Руководећи се кредом другачије него разумно, постмодернизам оспорава постојање субјекта, самства и идентитета, те неретко проповеда о смрти субјекта, смрти аутора, измештању ега или о растакању личног идентитета. Оно што је од субјекта преостало,
преиначено је у идеју о конструкту који је у процесу непрекидног преображаја, промене или
дезинтеграције, без постојане суштине и идентитета. Све побројано, у првом реду фрагментисаност, одсуство унутрашњости и децентрираност, одлике су аутентичног субјекта док
су, с друге стране, аутономија, центрираност, кохерентност, конзистенција или индивидуација ознаке друштвене и психичке патологије. Имагинација је такође подвргнута деконструисању и обезвређивању, те постмодерни аутори употребљавају израз имагинарно, будући да
он, за разлику од претходног, увек реферира на какав безлични ентитет. Док је имагинација субјективна, будући да обавезно подразумева аутора, субјекта или творца који продукује
представе, дотле се имагинарно не одликује ничим стваралачким, будући да је последица или
ефекат технолошким путем претходно размењених порука над којима субјект нема никакву
контролу. Имагинација се више не сматра креатором смисла и значења већ излишном или застарелом работом ума/субјекта који је и сам на посмртном одру. Мој есеј је својеврсни одговор
на де(кон)структивна схватања субјекта, идентитета и имагинације. Постмодернистичка
одбацивања традиционалног картезијанског схватања субјекта не воде нужно свеукупном
одустајању од идеја о самству и субјекту или њиховом потпуном негирању. Нешто од субјекта је преостало иза постапокалиптичког обрта, а на том нихилистичком дискурсу о субјекту и идентитету може се изградити пост-постмодерно схватање субјекта. Субјект – његово постмодернистичко негирање или нестанак – конституисан је у наративу, а ја држим да
управо оно што га укида или негира – наратив – може бити темељ обнове субјекта. Укратко,
самство и субјект за које се овде залажем засновани су на моделу наративног самства и идентитета, а који представља одговор њиховом посмодерном нихилистичком схватању.

ПОСТМОДЕРНА КУЛТУРА КАО СОЦИЈАЛНА ЛОГИКА НЕОЛИБЕРАЛНОГ КАПИТАЛИЗМА

/in /by

Циљ овог рада је испитивање односа између промена у економској сфери и настанка
постмодерне културе током 20. века. По осврту на Џејмсонове и Харвијеве (нео)марксистичке покушаје објашњења настанка постмодерне културе фокусираћемо се на Фукоов допринос анализи неолиберализма. Ослањајући се на Фукоову анализу неолиберализма као режима
управљања који ствара системе односа моћи не би ли управљао субјектима, истражићемо
постмодерну као културну димензију тог режима. Наш закључак ће бити да се постмодерна
култура може видети као културна димензија неолиберализма, јер доприноси креирању субјеката који одговарају том режиму управљања. Стога ћемо постмодерну културу назвати
социјалном логиком неолиберализма.

МЕСТО ПРОСТОРА У ДУШИ ИЛИ ПРЕИСПИТИВАЊЕ ПСИХОТЕРАПИЈСКИХ ФАНТАЗИЈА ПРОСТОРА И ТЕЛА

/in /by

Фантазија простора игра важну улогу у терапијској психологији и покрива готово све оно што се одвија унутар субјеката терапије – радимо на процесима који се одвијају унутар неке породице а чине је дисфункционалном; прорађујемо и расветљавамо примитивна ментална стања која се одвијају у несвесном анализованог, распетљавамо проблеме настале унутар трансферно-контратрансферног односа; помажемо људима који су у шкрипцу; анализом олакшавамо клијенту да поврати пројекције натраг у себе; телесним техникама настојимо открити где се у телу скривају отцепљени трауматични доживљаји итд. Терапеутима драги појмови, без којих им је рад незамислив – пројекција, интројекција, интернализација, повлачење уцеловљавање, увид, рефлексија, отеловљење, премештање, померање, регресија, несвесно, подсвесно, жртвени јарац, триангулација, контакт, феноменолошко поље, контејнер, израстање, отеловљење, реално-нереално, субјект-објект и слично – изведени су из идеје простора или су настали ослањајући се на њу. У раду се бавим херменеутиком ове доминантне фантазије терапијске психологије и супротстављам је фантазији места на којој се, потом, може изградити једна посве другачија парадигма која би послужила као феноменолошко станиште горе побројаним процесима и садржајима нашег терапијског рада.

ОНТОПОЛИТИКЕ АХУМАНОГ: ОД (ПРОШИРЕНОГ ПОЉА) ЉУДСКОГ ДО ОНОГ ПОСЛЕ ЧОВЕКА

/in , /by

Пишући о археологији хуманистичких наука, Фуко је показао да је модерни појам човека дискурзивни учинак и да може исто тако нестати када се конфигурација знања/моћи измени. Савремено доба се још назива и антропоценом, добом у коме је Земља неповратно обележена људском активношћу, и управо због тога јавља се потреба да се теоријски изнова критички промисли дискурзивни учинак човек. У овом раду ћу показати да је потребно теоретизовати оно после човека – ахумано – у циљу долажења до слике света без човека која може послужити као онтолошки и политички оквир за мишљење и делање у доба савремености. Теорија ахуманог би у том погледу послужила као коректив за мноштво концепција које су настале као критика субјекта – антихуманизам, постхуманизам, трансхуманизам и други – али које су и даље утемељиване на одређеној, иако проширеној, слици човека.

MARCUSEOVO POIMANJE FENOMENA ESTETSKOG I UMJETNOSTI

/in /by

Autor u radu pokušava pokazati Marcuseovo poimanje fenomena estetskog i umjetnosti u kontekstu cjelokupnog djela, a s posebnim osvrtom na odnos umjetnosti i revolucije. U tekstu se najprije polazi od Marcuseove disertacije o romanu umjetnika. Ovaj tekst pokazuje se ključnim, jer Marcuse već ovdje razabire perifernog subjekta (umjetnika) kao nositelja oslobođenja. Potom slijedi potanki prikaz orfičko-narcističke civilizacije, odnosno ishodište estetsko-osjetilne revolucije u okvirima Freudove teorije. Zatim se razmatra položaj umjetnosti u kapitalističkom i varijanti socijalističkog društva. Dok je u kapitalističkom društvu umjetnost banalizirana masovnim konzumiranjem, u socijalističkom društvu umjetnost je ideološki instrumentalizirana u svrhu glorificiranja i očuvanja političkog poretka. Naposljetku, analizira se kvalitativan prijelaz u društvo estetskog etosa koji je ostvariv senzitivnom suradnjom umjetnosti i tehnologije. Namjera ovog rada je ponuditi kritičku, koherentnu i kontekstualno situiranu interpretaciju umjetnosti i estetske revolucije onako kako je posredovana kod Marcusea.