Публикације

ФОРМА ЉУБАВИ – АПОЛОГИЈА ЛИЧНОСТИ

/in /by

У раду ћемо покушати да промислимо проблем тела и личности у научно-фантастичној романтичној драми Она (Her) америчког редитеља Спајка Џонза (Spike Jonze) у светлу хришћанске антропологије и теологије личности. Џонзово уметничко дело разумемо као студију случаја везану за конкретне консеквенце појединих феномена постмодерног друштва, као што су отуђење, усамљеност или емотивна нестабилност. Редитељ и сценариста у свом филму предочава све актуалнија питања цивилизацијске, али и појединачне везаности за високе технологије у различитим аспектима живота.

ДОСТОЈНО ЈЕСТЕ СЛАВИТИ ТЕЛО

/in /by

Рад испитује естетизацију тела у Лалићевој песничкој збирци Четири канона и песмама које естетички појам тела доводи у везу са Канонима. Указује се на хришћанске метафизичко етичке основе ове естетике и на то како надматеријални смисао тела налази израз у естетско-емоционалној равни поезије. Реч је о естетици тела која има хришћански антрополошки карактер и компонента је песничке поетике поверења у божанску икономију људског спасења. У оквиру ове естетичности тело се сагледава не само као вештаствени израз човекове личности већ и као сама та личност. У Лалићевим стиховима тело је облик несавршенства, проводник бола и сишућни црв смрти у ћелијама плоти, али и обличје са есхатолошком перспективом. Човеково тело није само антропоцентрично већ и теантропоцентрично. Као такво, оно не подлеже презиру ни осуди, већ се прихвата и потврђује идејом оваплоћења и васкрсења Богочовека. Наглашава се укупност свих значења оваквог соматизма и његова естетизација као огледало тих значења.

СТРАДАЊЕ ТЕЛА КАО ПУТ КА ОБОЖЕЊУ НА ПРИМЕРУ АНТИПСАЛМА НОВИЦЕ ТАДИЋА

/in /by

У раду се разматра питање хришћанског страдања тела као мотива обожења на примеру песме „Антипсалам” Новице Тадића. На трагу византијске естетике и естетике аскетизма тумачимо страдање тела као вид хришћанског подвига у циљу јачања вере у Бога. Што је страдање тела јаче, већа је вера у Господа. Што је плотско умртвљеније, то је душа јача. Песма „Антипсалам” је у већини досадашњих тумачења проглашавана за највиши вид песникове естетике ружног, сликања демонског излог света. Наш рад има за циљ да покаже да је Тадићев „Антипсалам” заправо обрнути псалам, да је призивање мука и зла у овој песми само у сврси јачања вере у Господа и привођењу вери незнабожаца.

МЕТАЕСТЕТИКА ПРЕОБРАЖЕНОГ ТЕЛА

/in /by

Човек је телесно биће и пуноћу свог живота остварује не само кроз духовно, него и телесно искуство. Однос према телу често се креће између две крајности – од одбацивања и обезвређивања, до величања тела као објекта који је извор задовољстава и ужитака. У хришћанском погледу на свет тело није изолован објекат који има само чулну и естетску функцију, него је и интегрални део човекове личности са којом треба да буде преображено у нову димензију постојања. Имамо велики број сведочанстава о достизању тог благодатног стања код светитеља, које се манифестује као озарење божанском светлошћу која представља видљиви карактер енергија Божјих. Зато је основна категорија хришћанске естетике онострана трансцедентна лепота која се излива као нестворена божанска светлост. Традиционална естетичка теорија није довољна за разумевање метафизичког статуса и естетике тела у хришћанском искуству и богословљу. Због тога је нужно да поред појма естетике у наше разматрање уведемо и адекватнији и свеобухватнији појам метаестетике. Код метаестетског искуства посматрач не опажа тело само као спољашњи материјални објекат који репрезентује, рефлектује или исијава неизрециву божанску лепоту, него и сам као реципијент постаје део ње.

ОД ИКОНИЗАЦИЈЕ ТЕЛА ДО НАЛИКОВАЊА ХРИСТУ

/in /by

Представљање људи у визуелним (уметничким) медијима је један од најстаријих и најшире присутних, те стога и теоријски одлично осветљених образаца семиотичке размене. Тек у последње време, међутим, пажњу истраживача почиње да привлачи сазнање да однос наликовања слике ономе – човеку или догађају – који је на њој представљен не мора бити једносмеран, те да су људи често (били) склони да своје понашање и однос према телесности саобразе (сопственим) сликама. Другачије речено, напоредо са основном медијском претпоставком по којој су (миметичке/уметничке) слике задужене да подражавају људским телима, могуће је пратити и процесе подражавања кроз које тела постају својеврсне слике тих истих слика. Начин на који су се овом врстом подражавања користили људи позне антике, као и начин на који је такав облик значењске размене утицао на телесне пројаве њихове побожности – резултујући постепеним брисањем сазнајне границе између телесних и иконичких модалитета присуства – тема су истраживања које следи.

СУБЈЕКТ ИГРЕ: ИГРА ИЗМЕЂУ ДУШЕ И ТЕЛА

/in /by

Рад је посвећен поређењу традиционалног и савременог естетичког разумевања игре, пре свега питању њеног субјекта – ко заиста игра? Традиционална естетика за субјект игре проглашава душу, при чему се тело разумева као пуки инструмент којим се душа користи како би оно уметничко у игри манифестовала у домену интерсубјективности. Савремене феноменолошке естетике игре обрћу ову позицију, те за субјект игре проглашавају тело. Анализе у раду показаће, поређењем неколико кључних примера, начин на који је ова инверзија спроведена, као и последице које повлачи нова идеја тела као субјекта игре. Коначно, рад резултује у критичком експозеу основних поставки феноменолошке естетике игре, као и у указивању на могући хоризонт њеног даљег развоја.

СРАМОТА ТЕЛА

/in /by