Tag Archive for: тело

Фантазија простора игра важну улогу у терапијској психологији и покрива готово све оно што се одвија унутар субјеката терапије – радимо на процесима који се одвијају унутар неке породице а чине је дисфункционалном; прорађујемо и расветљавамо примитивна ментална стања која се одвијају у несвесном анализованог, распетљавамо проблеме настале унутар трансферно-контратрансферног односа; помажемо људима који су у шкрипцу; анализом олакшавамо клијенту да поврати пројекције натраг у себе; телесним техникама настојимо открити где се у телу скривају отцепљени трауматични доживљаји итд. Терапеутима драги појмови, без којих им је рад незамислив – пројекција, интројекција, интернализација, повлачење уцеловљавање, увид, рефлексија, отеловљење, премештање, померање, регресија, несвесно, подсвесно, жртвени јарац, триангулација, контакт, феноменолошко поље, контејнер, израстање, отеловљење, реално-нереално, субјект-објект и слично – изведени су из идеје простора или су настали ослањајући се на њу. У раду се бавим херменеутиком ове доминантне фантазије терапијске психологије и супротстављам је фантазији места на којој се, потом, може изградити једна посве другачија парадигма која би послужила као феноменолошко станиште горе побројаним процесима и садржајима нашег терапијског рада.

Соња Вукићевић, авангардна и аутентична уметница српске кореодрамске сцене, телом не саопштава само естетичку, већ животну и историјску, личну и друштвену истину. Тело схвата, производи, употребљава као основни симбол човечанства и космоса. Уметношћу игре и покрета исказује властити однос према друштву, појединцу, рату, слободи, кључним догађајима епохе, времену у коме живи, али и времену које је прошло и оставило трага на актуелан друштвено-политички тренутак. Плесом репрезентује антиратни став и побуну против фашизма. Кореографским стваралаштвом отелотворује телесни историјско-политички говор, ангажовани коментар друштва и креира и утемељује политичку кореодраму као особени жанр.

Klasifikacija i određivanje djela koja bi se mogla svrstati u postjugoslavensku književnost podrazumijevala bi detaljnu sistematizaciju široke, tematski obimne i izuzetno zanimljive književne građe svih naroda koji su nekada pripadali jugoslavenskom književnom i kulturnom području. Iako književnost prevazilazi granice i omogućava povezivanje sa različitim vremenskim i kulturnim dimenzijama, naše, postjugoslavenske književnosti bliske su i u djelima univerzalne vrijednosti nadilaze sve stvarne i izmišljene barijere. Urušavanje jugoslavenskog društva i sistema na kojima ono počiva u romanu „Mraz i pepeo“ Jasne Šamić prikazano je iz različitih perspektiva, čime se otvaraju višestruke mogućnosti tumačenja i analize. Rušenje jednog sistema vrijednosti i uspostavljanje drugog nikad ne obuhvata samo pojedince, nego se uvijek, neminovno, odražava na sve učesnike unutar društva. Posebno osjetljivu poziciju u takvom vremenu zauzimaju žene, subjekti koji se unutar patrijarhalnih sistema skoro uvijek označavaju kao marginalni, slabiji i podložni potčinjavanju. Različite strategije potčinjavanja i ovladavanja drugim realizuju se po sistemu dihotomijskog uspostavljanja hjerarhija koje podrazumijevaju osvajanje ne samo tijela žene, nego i potčinavanje duha i stvaranja osjećaja krivnje. U vremenu obilježenom nasiljem i različitim psihološkim i tjelesnim traumama roman Jasne Šamić ostao je neistražen iako su pitanja koja otvara još uvijek svježa i aktualna.