У чему је контраверза културног идентитета Србије која се у процесу транзиције налази већ више од два века? Одговоре сам потражила у нестабилном, хибридном и динамичном концепту балканског идентитета. Балкан као специфичан етнички и културолошки микс, као место сусрета племените барбарогеније и дивљаштва, европски Орјент, тачка преплитања традиције и глобалних токова, представља специфичну платформу одакле посматрамо изградњу репрезентације и мешања односа између нашег националног идентитета и културе у целини. Аналогија између процеса модернизације у XIX веку и данашње Србије недвосмислена је, како у поступцима изградње културног и националног идентитета, тако и у последицама неуспеле трансформације друштва. Преласку из традиционалног у модерно друштво, усмераваног према запандоевропским токовима, увек је недостајао макар један од кључних интегришућих фактора. Зато су неусаглашеност друштвене и културне политике и непрецизно вођена еманципација друштва у целини довели до непознавања или погрешног препознавања сопствене културе, традиције и узора, и узроковали догорочну неспособност очувања културне (као и политичке) независности на овим просторима. Овим текстом покренућу питања везана за дефицит модерности, као и за културни империјализам, који се као последица колонијалне доминације задржао на овим просторима. Спрегу политике и естетике анализираћу на примеру визуелне репрезентације националног идентитета, кроз портрете владара – кнеза Милоша Обреновића, на којима се јасно очитује покушај развоја културне стратегије и дефинисања јединственог националног културног модела. Изједначење појма националног идентитета са политичким менталитетом показало је да је пасивни традиционални менталитет (као статичан и некомуникативан) препрека у формирању модерног културног идентитета, који делује иновативно и има способност властите перцепције политичког. Политичка трансформација система која није одржала корак са целокупном трансформацијом друштва, резултирала је неодрживошћу културне политике као темеља модернизације државе и одржању статуса кво према доминантном центру. Због тога, само брисање колонизаторског идентитетског обрасца и прихватање новог није било довољно за успостављање сопственог националног и културног идентитета. Никада завршени процес модернизације условио је перманентну неодређеност савремене култуне политике, јер се у нестабином периоду транзиције, још увек опредељујемо између традиционализма и глобалне културе, притом додатно наглашавајући разлике и контраверзе, а не стварајући поље слободне културне флуктурације. Враћајући се на Балкан као културну парадигму Србије, културна политика данашњице би требало да комуницира са видљивим богатством разноликости, не супротстваљајући се ни традицији ни транзицији, како би избегла инфериорност у препознавању или пак сопствену индиферентност у произвођењу, презентовању и очувању културног блага.
