Публикације

ХЕГЕЛОВ ТОТАЛИТЕТ КАО НУЖНИ ИЗАЗОВ МОГУЋНОСТИ ОСТВАРЕЊА ИНТЕРКУЛТУРАЛНОСТИ

/in /by

Рад представља полемичко испитивање могућности остваривања интеркултуралности у контексту Хегеловог тоталитета, као истине и стања савременог света. У
разматрању овог проблема полази се од базичних појмова Хегелове филозофије Духа да би се
омогућио увид у кључне проблеме тоталитета у Хегеловом филозофском систему. Разматра
се дијалектички однос који делује унутар Хегеловог система Духа и отвара се питање филозофије историје, као специфичног начина промишљања историјског кретања који нас упућује
на преиспитивање могућности остваривања интеркултуралности у савременом глобалном
друштву. Превазилажење тренутног историјског тоталитета – глобалног капитализма,
захтева поновно суочавање са Хегеловом филозофијом и поставком дијалектике која је у
основи света у којем живимо. Такође, у раду се нуди промишљањe алтернативног делања,
искорака ка остваривању идеје и праксе интеркултуралности и развијања дијалектичког
одговора на первертирани хегеловски тоталитет који обележава садашњицу.

АГЕНТ СМИТ – ПРИЛОЗИ ЗА БИОГРАФИЈУ

/in /by

Текст анализира преображаје лика Агента Смита у филмској трилогији Матрикс на залеђу Хегелових идеја изложених у „Филозофији историје”. Догађање у трилогији сагледава се као напредовање свести о слободи и међусобном признању људи и вештачких интелигенција. Агент Смит је кључна личност у том процесу јер захваљујући Смиту као вирусу а) Нео постаје Одабрани, б) људи увиђају да право на живот и слободу не имплицира уништење матрикса и машина и ц) вештачке интелигенције увиђају да морају признати људима право на буђење и опстанак уколико желе да постигну равнотежу. Такође, анализира се и улога сплета Архитекта- Пророчица као творца плана који Смит и Нео остварују, уравнотежење виртуалног света, те се показује могућност једне теодицеје њиховог деловања.

УЛОГА СТВАРАЛАШТВА У ФИЛОЗОФИЈИ ИСТОРИЈЕ НИКОЛАЈА БЕРЂАЈЕВА

/in /by

У уводном делу се утврђују антрополошке претпоставке филозофије Николаја Берђајева које се налазе у основи његовог учења о стваралаштву. За њега, човек није објект природе, већ њен натприродни субјект. Он је мерило свих ствари, микрокосмос. Следи премишљање о природи сазнања у којем Берђајев изједначава гносеологију са стваралачким чином, јер само онај који ствара – сазнаје. У делу о стваралаштву Берђајев одступа од светоотачке негативне антропологије засноване на окајавању првобитног греха и окреће се ка позитивном, стваралачком посланству човека. На крају, представља се његово учење о филозофији историје, у којој људи спремају долазак Царства Божијег (као метаисторијског поретка), путем стваралаштва које и њих саме твори као слободне личности. На тај начин се укида процес светске објективације и припрема долазак Христов.