Публикације

ON PUBLIC SPACE AND ARTISTIC INTERVENTIONS

/in , /by

Уметници су одувек били фасцинирани у покушајима тестирања потенцијала јавног простора да омогући креативну афирмацију. Данас се све чешће уметничке интеракције дешавају на различитим локацијама напољу, а уметници се укључују у монотони ток нашег јавног простора. Међутим, да ли материјална отвореност тих места гарантује јавну природу ових радова? Појам јавног простора подлегао је великим променама. Дискурс који се тиме бави данас је свеприсутан. С обзиром на то, како се уметничке интервенције у јавном простору могу схватити? И, што је још интересантније, треба се усудити да се постави питање да ли су ефемерне, често ненајављене и непозване уметничке интервенције напољу, у стању да произведу смисао јавног простора. Ако јавни простор означава извесну идеју динамичног простора, где су разлике признате и где им је омогућено да узајамно делују, онда кратке, наизглед бесмислене креативне интервенције интензивно доприносе томе.

ЈАВНИ ГРАДСКИ ПРОСТОР НАСУПРОТ ТРЖНОМ ЦЕНТРУ У КОНЗУМЕРИСТИЧКОЈ КУЛТУРИ

/in /by

У раду се као репрезент савремених потрошачких простора разматра тржни центар. Потрошачки простор посматран је као место интеракција између окружења и актера, те актера међусобно. Идеја тржног центра је компресовање и интензивирање јавног простора смештањем свих потребних садржаја под један кров. На тај начин, умањује се потреба купца да се врати свакодневном животу, куповина постаје његова рекреативна активност, а тржни центар сигурно прибежиште. Предмет рада је истраживање ставова корисника према отвореним јавним градским просторима и тржним центрима, као и поређење њихових квалитета и недостатака. Основни циљ је унапређење знања и искуства у истраживачком и пројектанском погледу кроз истраживање односа између корисника, архитектуре и простора. Задатак је да се анализирају релације између архитектонског стваралаштва и ширих социолошко-културолошких промена изазваних комерцијализацијом савременог града – конкретно, пројектантски концепт формирања комерцијалних (превасходно трговачких) простора и утицаја које они имају према ширем градском (физичком и социјалном) контексту и коришћењу.

МАКЕТА КАО ЈАВНИ ПРОСТОР

/in /by

У раду се полази од улоге макете (франц. maquette) у студијама визуелне културе, а која се манифестује у два вида: као етапа у реализацији вајарских и архитектонских задатака, те као елемент музејске документације и изложбених поставки. Умањена верзија служи испитивању развоја стваралачке идеје, те као представа постојеће, реалне, тродимензионалне структуре. Поред тога што је сразмерно умањена, макета је често и формално, у смислу употребе детаља, сведена. Ипак сва ова умањења (сразмерска и обликовна), заправо отварају простор једном другом елементу – имагинацији. Макета је визуелни стимуланс на основу кога се помоћу имагинације (појединца или јавности) довршава замисао о ономе што макета представља. Смештена у јавни простор, макета постаје његов део, задржавајући свој имагинативни потенцијал. Другим речима, макета у јавни простор уноси имагинативни садржај и тако постојећи јавни простор проширује. У том су смислу веома специфичне управо макете које најављују изградњу јавних простора. Намењена јавности, а најављујући јавни простор, ова врста макета индукује нешто што би се могло назвати јавна имагинација. Под јавном имагинацијом овде подразумевамо обликовање јавног мњења помоћу имагинативних стимуланса (пре свега визуелних). Полазећи од наведених ставова у овом раду анализираће се макета пројекта Београд на води управо као генератор јавне имагинације. То значи да ће ова макета бити сагледавана не као најава будућег јавног простора, већ као предметна реалност у јавном простору у коме је изложена, те као елемент у грађењу проширеног јавног простора заснованог на имагинацији. Другим речима, то значи да се макета Београда на води не посматра као знак који представља нешто друго (будући изглед савског приобаља), већ као визуелна структура која гради сопствени јавни простор.

СПОРТ У ЈАВНОМ ПРОСТОРУ: ГЕНЕЗА БЕОГРАДСКИХ СОКОЛСКИХ ДОМОВА И СТАДИОНА

/in /by

Соколски домови представљају прве спортске објекте подигнуте у Београду и као такви заузимају значајно место у урбанистичком развоју града током периода између два светска рата. Питање изградње соколског дома није се тицало само соколског друштва, већ и грађанства. На основу расположивих архивских докумената и периодике, познато је да су Београђани активно учествовали у подизању соколских домова и стадиона. Отуд је истраживање соколске архитектуре значајно не само за историју архитектонског и урбанистичког развоја међуратног Београда, већ и за друштвену историју. Осим соколских домова, истакнуту улогу у преиначавању јавног простора Београда чинили су соколски стадиони односно слетишта. Кроз анализу архитектонских остварења насталих под окриљем београдских соколских друштава, покушаћемо да установимо њихову улогу и значај у архитектонском и урбанистичком развоју града, али исто тако да утврдимо на који начин су ови јавни простори учествовали у спровођењу југословенске идеологије, као и неизоставне соколске културно-просветне мисије у циљу еманципације и модернизације друштва.

ПАЛАТА СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ И ЈАВНИ ПРОСТОР КНЕЗ МИХАИЛОВЕ УЛИЦЕ

/in /by

Преиначавајући већ постојећи урбани простор престонице, идеје настале за Дом Српске Краљевске Академије у Кнез Михаиловој улици исказивале су промену укуса и стилских утицаја у градитељству Београда. Доминантни у време проглашења Краљевине Србије, пројекти и реализације архитекте Константина Јовановића представљали су врхунац утицаја архитектуре бечке Рингштрасе, који је у прошлост склонио карактер провинцијалног османског града. Одбацивање концепта бечког академизма у тренутку политичке конфронтације Српске Краљевине и Двојне Монархије с краја прве деценије XX века и потреба за модернијим градитељским приступом, изнедрили су дело са елементима архитектуре бечког Fin de siecla, париског Art Nouveau и духа Bell Epoque оствареног пројектом архитеката Андре Стевановића и Драгутина Ђорђевића. Прекид изградње услед избијања Првог Светског рата, и промена архитектонске климе у Београду након његовог окончања, довели су до брзе девалвације модерности објекта чија је градња завршена 1924. године. Подизање палате САНУ дало је изузетни печат формирању идентитета београдског корзоа, као јединственог јавног простора.