Публикације

СРПСКА КУЛТУРА У ТРАНЗИЦИЈИ – НОВЕ КОНТРАДИКЦИЈЕ

Три кључне транзицијске контрадикције културе у Републици Србији (и српске културе) су: 1) конфузан однос између државе и културе, 2) улога тржишта у култури, 3) политичка инструментализација културе и проблем општег интереса у култури и уметности. У првом делу се разматра променљив однос државе и културе од 1990. до 2011. године. Држава и њена културна политика се критикује са антиетатистичких позиција али се истовремено од ње очекује да унапреди развој културе. Слободно тржиште као кључан појам транзиције није наишло на добар пријем у српској култури. Нешто због кризе нешто због традиције, државне подршке у култури и уметности. У другом делу се указује на политичку употребу уметничког стваралаштва које је помогнуто од стране државе. Критичка анализа ових појава суочава се са дилемама демократије у култури при чему се поставља питање општег националног интереса у овој области. У закључку се подвлачи очекивање наставка контрадикција у културној политици Србије а не њихово разрешење.

МОРАЛНО ВАСПИТАЊЕ И МУЗИЧКА ФОРМА У ПЛАТОНОВОЈ ДРЖАВИ И АРИСТОТЕЛОВОЈ ПОЛИТИЦИ

У раду се сагледава Платоново и Аристотелово виђење удела који музика има у моралном васпитању, с посебним освртом на оне делове Државе и Политике који се тичу музичке хармоније и музичких лествица као формалних аспеката музике. Упоређивањем ставова ових аутора, најпре долази до изражаја различити приступ самој музичкој уметности, који има консеквенце како у случају њиховог конципирања васпитања, тако и у погледу одређених естетичких поставки које они прихватају. Указивањем на разлике у њиховом избору музичких лествица и инструмената погодних за васпитање, у раду се разматра да ли се разлози због којих ове разлике постоје тичу њихових сопствених филозофских увида или конвенционално установљених образаца музицирања у њиховој епохи, образаца на које ови аутори реферишу, иако долазе до супротних ставова.

ТЕОРИЈСКИ ПРИСТУПИ РЕЛИГИЈСКОЈ ТОЛЕРАНЦИЈИ

У овом чланку бавимо се проблемом и теоријским артикулацијама религијске толеранције, посматрајући теоријске приступе различитих аутора, почев од доба просветитељства. У том смислу, анализирамо становишта Џона Лока, Волтера, Жан Жак Русоа, Џона Стјуарта Мила, Ендруа Хејвуда, Џона Ролса, Жолта Лазара, Александра Прњата и Ђуре Шушњића. На крају рада у кратким цртама представљамо однос према слободи вероисповести у Хабсбуршкој монархији у XVIII веку, имајући у виду мањински положај српске заједнице православне вероисповести.

ДЕНИС ТОМПСОН О ПАТЕРНАЛИЗМУ

У овом тексту излаже се анализа патернализма коју је предложио Денис Томпсон. Онај ко из било ког разлога није способан да функционише самостално, долази у потчињени положај, и над њим се успоставља старатељство. Улогу старатеља добија онај који може да пружи помоћ, али и онај који поседује одређени ауторитет, те са њим може да утиче на одлуке онога кога штити. Посебно је важно да се старатељство не прихвата увек са истим еланом и оптимизмом јер зависи која је услуга у питању, шта се пружа и шта се тражи. Ипак, често се старатељство не може избећи уколико се не нађе боље решење. Не треба занемарити да често старатељ заузима нарцисоидан став.

ПРАКТИЧНА ПОЗИЦИОНИРАНОСТ КУЛТУРЕ У ДРЖАВНО-ПРАВНОМ СИСТЕМУ СРБИЈЕ

Имајући у виду чињеницу да је практична позиционираност културе у нашем државно-правном систему у директној корелацији са реалним утицајем права на развој наше културе, сматрамо да се и кроз презентацију ове проблематике могу уочити нови недовољно искоришћени потенцијали у овом домену који могу представљати основу за њен квалитативни напредак. Наиме, управо кроз реорганизацију система практичног државно-правног позиционирања наше културе, могуће је створити адекватне предуслове за њен даљи развој, јер је овај утицај свакако од огромног значаја за њену егзистенцију. Иначе, питање државно-правне уређености културе представља један неуобичајени аспект посматрања ове изузетно важне сфере човековог живота, јер се положај културе у контексту њеног позиционирања у општем систему функционисања једне државе и утицаја тог система на њен развој, код нас до сада није третирао као тема која заслужује било какву врсту значајније анализе. Уосталом, о томе сведочи и чињеница недопустиво малог броја радова који су обрађивали ово питање, и то како у домаћој тако и у страној литератури. Иначе, ово питање има више значајних аспеката који се у суштини могу свести на анализу практичног односа културе и државе, и односа културе и права у нашем систему, те слободно можемо рећи да се у том интерактивном троуглу налази и одговор на већину питања која се и иначе тичу опште, а не само практичне, правне позиционираности наше културе. Поред тога, свакако да је у овом контексту занимљиво питање и положаја културе у нашој политичкој пракси, јер је утицај политике у Србији генерално толико изражен, да свакако представља изузетно значајан фактор и свих аспеката општег развоја културе.