Публикације

NOVA MEDIJSKA STVARNOST – KORAK DALJE IZVAN ETIKE I POVRATAK BIJEGU OD SLOBODE

/in /by

Hvalospevi masovnim medijima i medijskoj slobodi više nisu aktualni i nisu potrebni; sada se javna poslušnost i šutnja podrazumevaju. Ratovi i osvajanja više se ne objašnjavaju, već postaju – interaktivni doživljaji. Nekada su masovni mediji bili poslovni partneri oglašivača, danas postaju puke sluge. Gospodari korporativnih i globalističkih istina nastoje postići planetarni konsenzus o činjenicama koje ne treba proveravati. Mediji ne govore kritički o dogmama, oni postaju nova dogma za javnost i odnose među ljudima. Nekad se manipuliralo željama i potrebama, danas sve više stavovima i vrednostima. Gde i kada prestaje humanistički odnos prema drugim ljudima, a gde i kada počinje nova stvarnost koja menja čovekov karakter i ličnost? Digitalizacija budućnosti preti da ograniči i izbriše neke aspekte ljudskog uma i delovanja. “Veliki Brat“ nije oko nas i ne promatra nas više kao pre jer mu to ne treba – „Veliki Brat“ smo postali mi sami.

ЛИЧНИ ИНТЕРЕС И МОРАЛНА МОТИВАЦИЈА ВЕРНИКА

/in /by

У овом раду разматрам један важан приговор моралној мотивацији верника. Реч је о приговору да је њихово делање мотивисано личним интересом, односно личним спасом. Таква мотивација се понекад назива и себичном. Тим поводом указујем на дистинкцију између личног интереса и себичности. Подсећам да се критика личног интереса као моралне мотивације верника појављује већ унутар самих традиција великих светских религија. Затим аргументујем да се и неки савремени облици секуларне етике, чак и на највишим ступњевима, још увек позивају на известан облик личног интереса.

ТАРЗАН И ЏЕЈМС БОНД

/in /by

Овај текст, уз прегледне табеле и детаљне синеастичке натукнице, таксативно и медијски исцрпно из хит филма у филм приказује читав арсенал побожне етичности којом еманирају Тарзан и његова животна другарица, као и обимну поп културну трајекторију псеудомачистичког односа Џејмса Бонда према његовим партнеркама на великом екрану у задњих 48 година, стављајући га у социо-политички контекст времена у коме је овај „Брит агит проп“ акциони крими серијал настајао и ставља га у контраст са филмским симболом мита беле доминације Африком – Тарзаном, посве друкчијим и на личном плану неупоредиво сретнијим „папучић“ херојем економске кризе 30-их година, као незаобилазном, врло интригантном предмету проучавања како мултимедијалних и етичких, тако и самих женских студија. 

ЕТИКА МЕДИЈА – ИЗМЕЂУ ЛИЧНЕ, ПРОФЕСИОНАЛНЕ И ДРУШТВЕНЕ ОДГОВОРНОСТИ

/in /by

Етичка одговорност медија је огромна, можда многоструко већа од других јавних институција с обзиром да је њихов домет директан и истински глобалан. Медији спознају реалност и презентују је, при чему најчешће питање може бити у којој мери ту исту реалност деконструишу, а потом остварену слику репрезентују на начин и у складу са нечијим очекивањима. У овом смислу, рад полази од претпоставке да је етика медија појавни облик примењене етике и покушава да покаже важност демократског друштвеног миљеа у постизању високог нивоа њихове етичности. Предуслов позитивних промена једним делом свакако лежи у еволуцији свести политичких и економских моћника који морају ревидирати свој однос према механизмима функционисања и ефектима деловања медија. Међутим, позитиван и стимулативан амбијент није сам по себи довољан у остварењу овог циља. Без јасне партиципације медијских радника, власника или менаџера медија, професионалних удружења и активног ангажовања критичке и проактивне јавности не може се обезбедити квалитетно, етично и одговорно деловање медија.

СТУДИЈА СЛУЧАЈА: WIKILEAKS – ИЗАЗОВ ИЛИ ДОПРИНОС НОВИНАРСТВУ

/in , /by

Светска слава коју је WikiLeaks стекао у претходним месецима захтева да се ова појава испита на научној основи и да се установе основни параметри за утицај ове врсте новинарства на mainstream и on-line новинарство. Након полемике око дефинисања WikiLeaks-а као организације која се бави истраживачким новинарством, пуком дисеминацијом података или као медијског алата, овај рад нуди и један поглед на следећа питања – колико оригиналног медијског садржаја нуди WikiLeaks, као и шта гарантује аутентичност медијских информација на његовом сајту, затим колико медијских информација WikiLeaks сам производи, а колико му је у томе помогло савезништво са најутицајнијим штампаним медијима у свету и које одлике on-line, а које одлике традиционалних медија је WikiLeaks преузео. У овој студији случаја испитано је и да ли у WikiLeaks-у постоји структура провере пристиглих информација, на који начин су структуирани садржаји на његовом сајту и колико су они пријемчиви просечном кориснику. Кроз покушај дефинисања етичности у новом, електронском окружењу, рад се бави и разликом анонимних и непознатих извора у новинарству, именовањем умешаних особа, односно минимизирањем колатералне штете приликом масовног објављивања докумената и етичким проблемом поклањања информације која се третира као роба. 

THE CULTURE OF MODERN SPECTACLE

/in /by

Савремену медијску културу одређује логика победничког спектакла која се шири на све сфере живота. Постмодерни капитализам, уз помоћ спектакла, претвара свакодневни живот у забаву. Та забава заправо је лажно осећање среће, поп колотечина, која гута алтернативе па је, стога, једно пасивно потрошачко друштво. Данашњи медији поседују јединствену моћ информисања и плаве личност разним подацима. Они омогућују модерном човеку да зна много, а разуме мало. Ова расправа донекле осветљава тренутно врло популарни reality show, тело и спорт, и завршава виђењем модерних медија који идентитет данашњег човека претварају у пачворк. 

АНАЛИЗА МЕДИЈСКОГ ДИСКУРСА У СРБИЈИ СА ОСВРТОМ НА МУЛТИКУЛТУРАЛНУ КОМУНИКАЦИЈУ И ПРОФЕСИОНАЛНУ ЕТИКУ

/in /by

Истраживања мултикултуралности представљају потребу, али и изазов у XXI веку. Обезбедити мањинама иста права и шансе које важе за већину велики је изазов за свако друштво. Уз то, није лако достићи и држати ове високе стандарде. С обзиром на то да данас у свету не постоји држава која је хомогена, ни етнички, ни верски, ни национално, врло је важно пронаћи друштвене и политичке установе за миран заједнички живот и сарадњу. За учвршћивање концепта мултикултуралности врло је важна улога мас-медија, јер управо њима припада монопол у стварању духовног простора. Медији су и добављачи и јавни пси чувари, а информација мора да уважава чињенице и поштује своје кориснике. Медији нису само они који информишу већ и они који формирају и управо ту лежи значај професионалне етике. Врло је битна и култура дијалога; да би се она учврстила и неговала неопходна је изградња јаког цивилног сектора, с једне, и развој концепта индивидуализма насупрот концепту колективног прихватања, с друге стране. Судбина будућих односа у Србији и квалитет самог живота зависе од тога да ли ћемо се самоусмеравати у правцу веће слободе човека, што садржајнијег дијалога и толеранције, суживота и емпатије и тога да ли ће медији комуницирања бити савезници у овом пројекту.

ЈАВНИ ДИСКУРС И САВРЕМЕНО НОВИНАРСТВО

/in , /by

Новинар-манириста и нема сопствених намера. Одриче се чина стваралаштва у новинарству. Стваралаштво замењује фразирањем. Клони се своје маште. Понављање схема, клишеа, шаблона јесте интелектуална раван по којој се најчешће креће. Језиком се само ублажавају стварне напетости и лакира стварност, у црно или бело, свеједно. Његово незадовољство постаје гротескно парцијално кретање према лажним украсима. Уместо да се наоружа мудрошћу и стрпљењем, новинар се сурвава у клишетизиране меандре језика и са патетичном упорношћу не суочава се са правим проблемима. Новинар као да не види добро, па и језик прилагођава упорном слепилу увећавајући еуфемистичка чворишта свога језика. Он, најчешће, само алудира на ствари, али их не чини видљивим. Он трага, али ређе налази. Сумња, али не открива до краја. Делује по принципу истоветности, мењајући мало простор око себе. Принцип сличност је његов трајни поетички мото. Новинар-манириста свуда види сличности и знаке истоветности. За њега све појаве личе помало једна на другу. Тешко увиђа запретане везе међу стварима.

МУЗЕЈИ И ЕТИКА: ПРИСВАЈАЊЕ ПРОШЛОСТИ

/in /by

У раду ћемо покушати да осветлимо једно од питања која се тичу етике музеја, а то је питање права музеја на поседовање артефаката који чине део културне баштине других земаља. Ово питање постало је све присутније у јавности у последњих десетак година, с тенденцијом добијања још већег значаја. Постоји неколико битних саставних делова овог проблема. Једно од њих се односи на чињеницу да су многи музеји до предмета који чине њихове значајне колекције дошли без претераног инсистирања на утврђивању власништва над артефактима које су куповали и добијали од својих донатора, али су исто тако до многих дошли и легалним путем. Неки истраживачи такође отварају питање аутентичности оних који потражују артефакте. Тако, на пример, питају се они, с обзиром да етрурска цивилизација више не постоји, коме би предмете који чине етрурску културну баштину требало вратити? Италији?