Публикације

ЗНАЊЕ И ДИЈЕГЕТСКИ СВЕТ ИГРАНОГ ФИЛМА

Овај рад се бави тиме како гледаоци разумеју играни филм. Да бисмо боље разумели како се овај процес одвија, упоредили смо знање о реалном свету и знање које гледалац стиче праћењем филмске фикције. За то нам је послужио рад П. Ф. Стросона, који претпоставља да основу људског знања представљају материјални објекти и особе. Такође, употребили смо и развили појам ситуационог модела, који гледаоци користе да повежу различите објекте у мреже и тако створе хијерархију која је лакша за процесуирање. У немој комедији, у визуелним геговима, могу се наћи примери када гледалац доживљава потпуну промену просторно-временске мреже у врло кратком периоду. Објекти мењају своје значење, чак и облик, приморавајући гледаоца на потпуну промену параметара које користи да би разумео дијегетски свет. Овај напор је такође и могућност за гледаоца да спозна неке од вољних и невољних процеса који се одвијају овом приликом, што даје оваквим филмским формама значајно место због рефлексивних потенцијала које су у стању да развију.

КОНСТРУКЦИЈА ЗНАЊЕ О/И УМЕТНОСТИ У ДОБА ДИГИТАЛНИХ МЕДИЈА

Грозница дигитализације донела је са собом хипертекст као компјутерски генерисан текст. Проширење појма хипертекста доводи нас до могућности нове интерпретације, не само уметничке праксе, већ паралелно са њом теорије и политике те праксе. Када је знак (иконички, индексни, симболички) постао “темељ“ мишљења, дошло је до промене статуса знања. На примеру уметничке праксе то се види кроз реконструкцију/деструкцију/деконструкцију дела у текст, а текста у хипертекст. Реторичке фигуре хипертекста остварују нову херменеутику кôда. Кôд, као начин повезивања лексија (јединица читања) прошлих трагова архива, базе података, целокупну Гутенбергову галаксију преводи у Хипертекстуалну галаксију. Догађај ремедијализације или дигитални Маклуан нас подсећају да је стваралачка пракса увек била наглашен (хипер) процес виртуелизације и стварања уметничког као медијског/дискурзивног конструкта. Хипертекст тако постаје широка платформа за читање/писање како у науци, образовању, тако и у књижевности, филму, ликовним уметностима, позоришту, моди, исхрани, музици, фотографији. Уметничко дело/текст/хипертекст, може да се посматра и као парадигма у конструкцији знања.

ЗНАЊЕ И ВРЕДНОСТИ

КОЛИКО О ДИГИТАЛИЗАЦИЈИ ТВ ЕМИТОВАЊА ЗНАЈУ ОНИ КОЈИ БИ ТРЕБАЛО ДА ЈЕ У ЈАВНОСТИ ПРОМОВИШУ

У раду се презентују резултати теренског истраживања о сазнањима војвођанских новинара из штампе и радија о процесу дигитализације телевизијске продукције и емитовања. Према „Правилнику о преласку са аналогног на дигитално емитовање телевизијског програма и приступу мултиплексу у терестричкој дигиталној радиодифузији” промовисање процеса у јавности је важан елемент његове успешности. Предуслов за то су основна знања и заинтересованост новинара, и то не само јавних сервиса и телевизијских кућа већ управо оних других (локалне и регионалне штампе и радија), за тај процес. Веома је значајно управо њихово јавно заговарање и припрема грађана локалне заједнице за дан када ће телевизијски сигнал у потпуности прећи на дигитално земаљско емитовање. Иницијално дигитално емитовање на територији Србије почело је у марту 2012. Медијска кампања је изостала. Истраживање је показало да новинари тих медија нису оснажени за задатак који им предстоји.

ДИГИТАЛНИ СВЕТ И ФЕНОМЕН СУВИШКА ИНФОРМАЦИЈА

У раду се преиспитују узроци и последице феномена сувишка информација у свету дигиталних медијских технологија, са посебним освртом на функције библиотека у одабиру и вредновању информационих садржаја. Као што је показао Бодријар, живимо у свету у којем је све више информација, а све мање смисла. Преобиље информација урушава саму комуникацију, а тиме и суштину друштвености. Очигледно је да информационе мреже и дигиталне технологије из основа мењају наше навике и искуства, производећи нову културу и нове институционалне моделе и друштвене парадигме. Ипак морамо сачувати меру опрезности и здравог скептицизма пре него што поверујемо да су нове технологије саме по себи решена загонетка људске историје. И у дигиталном свету морамо се упитати: Где је знање које смо изгубили са информацијама? Где је мудрост коју смо изгубили са знањем?

КРИТИЧКИ ОСВРТ НА РАЗЛИКОВАЊЕ ЗНАЊА И ВЕРЕ

Надовезујући се на полемику између Михаила Марковића и Александра Прњата, аутор доводи у питање уобичајено разликовање знања и вере. Као аргумент да се религија не своди на веру, он наводи феномен мистичког сазнања. Иако је надумно сазнање веома тешко достижно, јер подразумева превладавање ега, његова могућност оповргава сужавање знања на разумску сферу.

IUGO, ERGO SUM РЕКОНЦЕПТУАЛИЗАЦИЈА АНТРОПОЛОШКОГ КОНТИНУУМА

Персонални компјутери, мобилни телефони, ајпод, ајфон, ајбук, интернет, скајп, онлајн куповина и учење – само су неки од неминовних елемената савременог живота. Ипак, технолошке промене које су измениле свет некако су оставиле образовни систем непромењеним, чиме је створен огроман јаз између процеса учења и поучавања у школама и начина стицања знања у свакодневном животу. Без обзира на глобалну технолошку и информациону инфраструктуру, информатичко друштво неће се трансформисати у друштво знања док сваки појединац не буде оспособљен да одабере, организује, пренесе и користи информације на креативан и друштвено одговоран начин. У оквиру филозофије образовања анализирамо идеје Алана Бадјуа и Жака Рансијера. 

О ГОСТОПРИМСТВУ И ИНОВАТИВНОСТИ

Улога јавног гостопримства, некад и сад, показује се као важна у конституисању стабилности и промене у културама. Гостопримство у сфери јавног (не)културу једне заједнице званично представља другој, истакнутог представника другом, посредује у културним трансмисијама и утиче на иновативност културних система. Писање теоријског чланка о деловима структуре, одликама и међусобним односима гостопримства и иновативности засновано је на претпоставци о њиховим квалитативним везама. Јавно гостопримство (места симболичког успостављања комплементарности две стварности – нас и њих) и процеси иновативности (континуирана акумулација промена) портретисани су освртима на митско у културама, изводима из историје, историје идеја о страном и гостопримству, резултата скорашњих истраживања иновативности и гостопримства и ангажованих критичких ставова аутора. Закључак је да разлике у овладавању друштвеним и физичким непознаницама, испољене кроз структуру и форме јавног гостопримства, успостављају квалитативне разлике у културним трансмисијама и потенцијалима иновативности неке културне заједнице.