Публикације

ЈЕЗИК И ИДЕОЛОГИЈА

Рад се бави везом која се успоставља између језика и идеологије. Идеологија формира (продукује) означитељске структуре којима одређује домене субјектовог дјеловања. Субјекат преузима означитељ идеологије, интерпелирајући се у дати идеолошки поредак. Идеологија такође формира структуре разумијевања субјеката које је претходном означитељском праксом интерпелирала. Идеологија тако установљује обрасце преко којих конципира и објашњава разумијевање реалности. Реалност се објашњава сходно препознатљивим схемама дефинисаним културном традицијом. Даље, препознаћемо да сваки од идеолошких центара моћи (односно друштвене групе која тежи одређеним циљевима) формира специфичан дискурс којим потврђују припадност датој интересној сфери. Интересна група говори на одређен начин. На крају рада приказаћемо проблем симболичке доминације, као културне (означитељске) хегемоније коју једна група врши на другој.

РЕЛИГИОЗНОСТ КОНСТАНТИНА ВЕЛИКОГ

Сматран најзаслужнијом личности за доктринарно и идеолошко утемељење хришћанства, Константин Велики је као раван апостолу и проглашен за светитеља. Пресудним за његово хришћанско опредељење сматра се објава Христовог монограма у сну и визији непосредно пред одлучујућу битку код Милвијског моста. Божја наклоност је изражена поруком да ће победити уколико прихвати хришћански знак и њиме обележи штитове својих војника. Доминантни пагански симболи на његовом славолуку, подигнутом у Риму у знак победе, указују, међутим, на Константиново тада другачије религијско опредељење. Уколико је у њему тада преовладавала паганска вера, онда се у потоњем периоду може уочити његово поступно прихватање хришћанства. Налазећи у новој вери потребно упориште својој власти, Константин је био прагматичан и рационалан верник који је на крају свог живота обредом крштења постао хришћанин.

АНТИНОМИЈЕ ЈУГОСЛОВЕНСКОГ РОКЕНРОЛА ШЕЗДЕСЕТИХ

Аутор даје паралелну и упоредну слику, с једне стране југословенског друштва шездесетих и, с друге, рокенрол музике која се у тој деценији учврстила као водећи музички тренд младе генерације. Он покушава да одговори на питање како је рок култура као феномен капиталистичке и империјалистичке Америке нашла место на културној мапи једне социјалистичке и антиимперијалистичке земље, каква је била Југославија. У чланку се говори о „раскршћу” на коме се нашла СФРЈ: док је друштво свој развој програмирало у складу са материјалистичким основама марксизма (са одговарајућом идеологијом), дотле је култура тога друштва неинтенционално следила веберовске идеалистичке принципе. Аутор настоји да докаже тезу по којој рокенрол, иако дошао извана, није наметнут Југославији силом (економском или политичком), јер је и он сам представљао опозицију доминантној култури америчког друштва у коме је поникао. У том делу он полемише са теоретичарима завере, по којима је рокенрол имао улогу „тројанског коња” који ће поспешити рушење комунизма. Као основни разлог брзог и топлог пријема рокенрола од стране младих наводи се чињеница да је у Југославији још пре Другог светског рата била утемељена традиција џеза и забавне музике, са одговарајућом културом на коју се рокенрол надовезао и коју је обогатио. Али, рокенрол није био просто асимилован у земљи хероја комунизма и Народноослободилачке борбе. Његов пријем пратиле су бројне противречности, сасвим различите од оних које су избијале у први план у САД и Великој Британији. Противречности су овде произлазиле из карактера друштвеног система и традиционалистичког културног обрасца. По аутору, акултурациони талас на коме је рокенрол дошао био је успешан јер је рокенрол таква музика која има универзално значење и домашај. Он се не може без остатка свести на остале атрибуте који чине део његовог укупног естетског израза – социјалне, антрополошке и психолошке.

ВРЕМЕ КРИЗА

Роман Време чуда Борислава Пекића почива на чврстом међусобном односу идеологије и нарације. С обзиром да се не може приповедати о идеологији с неутралног и објективног становишта, биће детаљно анализирана релација у којој се налазе идеологија романа и идеологија у роману. Образложиће се на који начин наративне стратегије истовремено представљају средство спровођења идеолошких захтева, али и средство њихове дезинтеграције. У раду ће се претежно користити терминологија Луја Алтисера (Louis Althusser) у домену идеологије, а у домену наратологије, терминологија Жерар Женета (Gérard Genette). У закључним разматрањима биће истакнута теза да у извесној мери криза нарације која је захватила савремену књижевност почива на негирању виталистичке везе (приказане у роману) између идеологије и приповедања.

ЦИНИЧНА ДИЈАЛЕКТИКА ПРОСВЕТИТЕЉСТВА СТЕНЛИЈА КУБРИКА

Рад анализира обмањујуће и самообмањујуће аспекте друштва у филмовима Стенлија Кубрика, који илуструју проблеме просветитељства из перспективе критичке теорије и постструктурализма. Одисеја у свемиру налази основе ничеанских односа моћи у људској природи, што је темељ једнодимензионалног, хладноратовског друштва, у којем се обмањивање комуниста или сопствене популације оправдава вишим циљевима. Филм најављује и контракултурну опозицију, која је изложена критици у Пакленој поморанџи. Кубрик не прихвата класично виђење друге димензије. Ничеанска природа твори језик и понашање омладинских поткултура, а разликовање добра и зла реторички се релативизује. Агресивни јунак потом је изложен фукоовској затворској дисциплини, коју Кубрик критикује као одузимање слободне воље субјекта да доноси моралне одлуке. Забрана лагања и насиља, односно нормализација, ограничава слободу, али Кубрик показује да свирепост главног лика постаје и јавна врлина (у складу са Хоркхајмером и Адорном), искоришћена од друштвених елита. Кубрикова дијалектика просветитељства носи циничну импликацију да су неистина и насиље подједнако непријатељи и неизоставни делови просветитељства.

ЛАЖИ ЛИБЕРАЛИЗМА У ДЕЛИМА ИЈАНА МАКЈУАНА

У раду се на корпусу од три Макјуанова романа (Бетонски врт, Црни пси и Субота) лоцирају моменти разоткривања идеолошких лажи либерализма. Насупрот репутацији либералног интелектуалца која прати Ијана Макјуана, рад показује, да се дела која се често читају као својеврсни омаж либерализму заправо могу интерпретирати као критика истог. У Макјуановим делима уочавају се моменти жестоке критике нуклеарне породице као једног од основних стубова либералне идеологије. Затим се указује на уску везу између либерализма и фашизма односно на постојање онога што Еко зове вечним фашизмом у Западној цивилизацији. Такође, рад пружа увид у парадоксални осећај хроничног недостатка слободе у либералним друштвима и завршава се указивањем на примере песимистичног става према будућности либералног друштва или модерне Западне цивилизације оптерећене својим историјским искуством фашизма као и структурно-идеолошком немогућношћу да се он превазиђе.

ИДЕОЛОШКИ ТИПОВИ ИНТЕРПРЕТАЦИЈЕ И АКТУЕЛИЗАЦИЈЕ АНДРИЋЕВОГ КЊИЖЕВНОГ ОПУСА У ПОСТЈУГОСЛОВЕНСКОМ КОНТЕКСТУ

У овом раду интерпретирају се идеолошки модели национално маркиране рецепције Андрићевог књижевног дела од последње деценије 20. века у бошњачкој и српској интелектуалној средини, и притом истражује генеза негативног рецепцијског односа према овом писцу. Такође, указано је и на узроке и меру у којој се изучавање Андрићевог опуса изместило из примарно естетских оквира.

МУЗЕЈ АФРИЧКЕ УМЕТНОСТИ У БЕОГРАДУ И ЊЕГОВ АНТИКОЛОНИЈАЛНИ ДИСКУРС

У овом раду, скуп пракси колекционирања, проучавања и излагања које у Музеју афричке уметности (МАУ) у Београду детектујем као западњачки модел, супротстављам сету пракси које су тежиле да музеј представе као антиколонијалан. Колекционирање „ваневропске“ уметности, у јавном дискурсу Музеја добија посебно место трансформишући се из буржоаске активности у идеолошки прихватљив процес културне медијације, док непостојање колонијалне прошлости Југославије постаје тачка у којој се лоцира посебност МАУ. Поставља се питање да ли је начелно антиколонијално усмерење овог Музеја имало утицаја на промену суштине музеја као институције која је, како то Мике Бал (Mieke Bal) каже, увек непријатељска према свему не-западњачком.