Публикације

ПРАКСЕОЛОШКИ ПРОБЛЕМИ ИЗГРАДЊЕ ОДНОСА НАУКЕ И УМЕТНОСТИ

У разматрању крајње сложеног односа науке и уметности, велику помоћ нам може пружити праксеологија. Основни задатак ове науке о ефикасној делатности, по Котарбињскoм, јесте да формулише опште препоруке, захтеве и норме којих се треба придржавати при свакој делатности да би та делатност била успешна. Уметничко дело представља сложен производ који има специфичну структуру, па тако анализа његових различитих аспеката захтева, поред методолошких основа теоријских истраживања, и методолошке основе емпиријских истраживања. Даље формирање историје и теорије уметности биће све више условљено спољашњим утицајима који су производ интензивног научног и техничко-технолошког развоја. Наше доба карактерише конгломерат најразличитијих научних области, теорија и научних метода. Отуда је наш задатак да, сходно зацртаном циљу праксеолошког проучавања односа науке и уметности, употребимо одговарајућа средства и алатке који ће у потпуности бити у функцији решавања одређених проблема.

ГРАФИТИ: КОНСТРУИСАЊЕ ТЕОРИЈЕ ИЗ ИСКАЗА УМЕТНИКА И НЕКЕ НЕДОУМИЦЕ

У раду се анализирају поједини искази уметника који су настали као говор о сопственом раду и уметничким уверењима, али обликовани широко, као општи судови о уметности. Ови искази постају теоријске формулације примењиве на много шири круг дела, па и на радикалније уметничке праксе. При томе се открива питање да ли су за то одговорни уметници или историчари уметности, који се позивају на њихове ставове.

ГРИЗЕЛДА ПОЛОК – ПРОЈЕКАТ ФЕМИНИСТИЧКОГ ПРЕИСПИТИВАЊА ИСТОРИЈЕ УМЕТНОСТИ

У раду се анализирају кључни концепти којима се у свом теоријском раду бавила Гризелда Полок, једна од најзначајнијих историчарки уметности феминистичке оријентације. Њен рад је у великој мери обележио период актуализовања феминистичких тенденција у уметности и историји уметности од седамдесетих година XX века. У својим текстовима Г. Полок се бавила анализом и критиком доминантних модела историје уметности – начинима на који су достигнућа уметница вреднована и бележена, односно занемаривана и искључивана, али и указивањем на недостатке феминистичког приступа у овој области. Концепт феминистичких интервенција у историјама уметности, који се овде посматра као централни концепт у њеном раду, допринео је актуализовању тзв. женског питања, указујући на фалоцентричност у институционално-доминантној историји уметности и преиспитивању патријархалних митова ове академске дисциплине. Циљ рада је да прикаже ове тенденције и у ширем контексту, обухватајући опште промене у друштву, као и појаву других интерпретативних метода у историји уметности у том периоду и рецепцију њених ставова у контексту српских феминистичких токова.

ВИНКЕЛМАН О ПОСМАТРАЊУ УМЕТНИЧКИХ ДЕЛА

У тексту се сагледавају схватања о уметности као комуникацији која су у српској науци о уметности развијана у другој половини 20. века, и пореде се са једним Винкелмановим чланком из 1759, у ком се, на основу каснијег развоја науке, ретроактивно препознаје тумачење уметности као комуникације. Из чињенице да је тај чланак у преводу познат српској јавности још од 1848, али да није схваћен ни употребљаван, и уопште из односа српских теоретичара према идејама њихових претходника, изводе се закључци о токовима развоја српске науке о уметности.