Основни проблемски оквир предложеног рада одређен је уочавањем крупних промена у односу између усмености и писмености у савременом информатичком друштву и огромног трансформационог уплива који те промене имају у глобализујућим друштвеним покретима. Релацију усменост/писменост третирамо као актуелно и живо питање данашњег света, модерне науке и савременог мишљења. Усменост и писменост схватамо у ширем смислу као комплексне појаве, књижевно-језичке и културне, нарочито у савременом добу у којем језик, комуникација и информација добијају пресудни значај у друштвеној динамици. Важно је истаћи да се не успоставља оштра граница међу усменим и писаним текстовима, већ се они разликују само по степену своје усмености/литерарности. Наиме, ако је ова тема некада била предмет проучавања пре свега књижевности, лингвистике и фолклористике, она данас постаје главно подручје интересовања и антропологије, културологије, филозофије, социологије, теорије медија, психологије, економије и политикологије, те се може означити и препознати као парадигматски оквир савременог хуманистичког мишљења, као део “linguistic turna“ изведеног у хуманистичким и друштвеним наукама од шездесетих година XX века. Опозиција усменог и писменог интерферира с низом других појмовних опозиција: анонимно/колективно – индивидуално; традиционално – модерно; рурално – урбано; масовно – елитно; популарно/пучко – учено; народно – уметничко/вештачко; звуковно – визуелно. С друге стране, и сâм однос према језику се мења. Тако, нпр., интертекст у електронској комуникацији функционише као нов облик усмености. Границе између усмености и писмености се све више бришу.
