Tag Archive for: култура

Материјално и нематеријално културно наслеђе је од стране многих туристичких дестинација широм света, па донекле и Србије, препознато као један од најважнијих елемената туристичке понуде. Културни садржаји омогућавају једној дестинацији препознатљивост, диференцирање и аутентичност у односу на све већу и оштрију конкуренцију. Подручје београдских приградских општина одликује се бројним, вредним и разноврсним културним ресурсима. Посебно се истичу: археолошко налазиште Бело Брдо (познатије као Винча), српске цркве и манастири из различитих епоха (Космај, Сурчин, Обреновац), цркве брвнаре (Лазаревац), етно комплекс у Вранићу из 18 века (општина Барајево), примери индустријског наслеђа и техничке културе (Сурчин, Лазаревац, Обреновац), просторне целине – стара градска језгра (Гроцка, Барајево, Обреновац), добро очуване старе градске и сеоске куће (у свим општинама) и музеји (Сурчин, Лазаревац). Анкетна истраживања спроведена маја 2013. године, потврђују да туристи препознају и позитивно вреднују културно-историјске садржаје посматраног подручја. Упркос томе, већина културних ресурса није туристички валоризована и довољно промовисана у мери која одговара савременим туристичким кретањима.

Савремена култура према Маркузеу постаје једнодимензионална. То значи да се укида разлика у културним слојевима и сви постају њени конзументи. Међутим, разлика у реалним економским слојевима друштва и даље остаје огромна. Управо због тога Маркузе назива савремено друштво ирационалним. Маркузе говори о култури у најширем смислу: уметности, политици и образовању. Уметност, филозофија и религија служе да се одржи већ постојећи систем, и појединац је слободан да мисли само ако се уклапа у већ успостављене шеме. Образовање је такво да га оно само припрема да се снађе у оквиру већ постојећег тржишног система и бави се пре свега позитивном науком, док питање друштвених промена бива остављено по страни. Последица тога је да појединац постаје све мање заинтересован за политичка дешавања. Због тога Маркузе на трагу немачке класичне филозофије и Маркса сматра да је неопходна темељна критика постојеће културе која ће да се заснива на реалним процесима.

Маскирање није само антрополошки феномен јер идентичне мимикричне појаве у природи упућују на универзални животни принцип који се само на посебан начин потврдио и у човековој социјалној, културној и духовној реалности. Добијајући не само свој значај, већ и одговарајуће значење у тој реалности, маска је архетипски израз људске тежње ка остварењу већег степена извесности у познатом свету и померања његових постојећих граница. Маскирање је постало начин преиспитивања могућности да се буде други и другачији у процесу идентитетског самопотврђивања у којем је човек испољавао и своју сенку. Реалност виртуелног света доказује да скривање иза броја или лозинке пружа потребну сигурност од агресије али и oмогућује тако маскираном нападачу да испољи своју тамну природу и другима наноси штету и чини зло.

Рад представља покушај да се расплете сложени међуоднос културе и криминалитета. После прецизирања које од многобројних у науци заступљених значења ове две категорије усвајамо, биће указано на две врсте релација које криминологија може успоставити између њих. Анализа је заснована пре свега на англосаксонској литератури, али ће на крају бити указано и на то колико је питање односа културе и криминалитета актуелно овде и сада.