Tag Archive for: култура

У раду је представљена анализа односа између, с једне стране, имиџа, тј. културног идентитета Београда који можемо да замислимо као скуп разнородних елемената у интеракцији и, с друге стране, БеогрАД фестивала који представља један елеменат таквог замишљеног скупа. Специфичност и културни идентитет Београда представљени су кроз три наведене теме: Културни програм – дисање Београда, Град тренутка и језик, Писмо и правопис као елементи културног идентитета Београда. Имајући у виду ове специфичности, као и особености БеогрАД фестивала, закључили смо да је Фестивал остварио утицај на имиџ Београда на следећи начин: обогатио је београдски културни програм; представио је и популарисао тему фестивала у стручној и широј јавности; подстакао је развој међународне и локалне сарадње (афирмисао је српску креативну сцену и омогућио њено представљање свету, представио је светску креативну сцену Београду, подстакао је интеракцију предавача и учесника Фестивала); допринео је маркетингу Београда и охрабрио приватну иницијативу у стварању културног програма.

Предмет рада су аспекти друштвеног насиља као културолошког знака у литерарном хронотопу. Феномени су размотрени у семиотичком кључу, с позиције теорије о семиосфери с доминантом на нееластичним семиосферним језгрима културе. Акценат је на истраживању насиља које култура производи као самобезбедносни механизам, дакле као рецидив сопствене самозаштите. Анализа је осликана примерима из свевременске Андрићеве прозе пограничног типа. На фону страдања Босне у хијату трију царевина, јасно су издиференциране битне разлике према природи социјалног насиља које проистичу из разлика у самоописивању култура Истока и Запада. Битно измењени стандарди Европе у корист хуманизације правне норме и ратне етике у 19. веку – допринели су томе да се заостала пракса окрутног насиља тимарског турског система у Европи новога доба доживљава као варварство и нецивилизованост и да тежи томе да брутално насиље елиминише из легитимних стандарда самоописивања европске културе.

У чему је контраверза културног идентитета Србије која се у процесу транзиције налази већ више од два века? Одговоре сам потражила у нестабилном, хибридном и динамичном концепту балканског идентитета. Балкан као специфичан етнички и културолошки микс, као место сусрета племените барбарогеније и дивљаштва, европски Орјент, тачка преплитања традиције и глобалних токова, представља специфичну платформу одакле посматрамо изградњу репрезентације и мешања односа између нашег националног идентитета и културе у целини. Аналогија између процеса модернизације у XIX веку и данашње Србије недвосмислена је, како у поступцима изградње културног и националног идентитета, тако и у последицама неуспеле трансформације друштва. Преласку из традиционалног у модерно друштво, усмераваног према запандоевропским токовима, увек је недостајао макар један од кључних интегришућих фактора. Зато су неусаглашеност друштвене и културне политике и непрецизно вођена еманципација друштва у целини довели до непознавања или погрешног препознавања сопствене културе, традиције и узора, и узроковали догорочну неспособност очувања културне (као и политичке) независности на овим просторима. Овим текстом покренућу питања везана за дефицит модерности, као и за културни империјализам, који се као последица колонијалне доминације задржао на овим просторима. Спрегу политике и естетике анализираћу на примеру визуелне репрезентације националног идентитета, кроз портрете владара – кнеза Милоша Обреновића, на којима се јасно очитује покушај развоја културне стратегије и дефинисања јединственог националног културног модела. Изједначење појма националног идентитета са политичким менталитетом показало је да је пасивни традиционални менталитет (као статичан и некомуникативан) препрека у формирању модерног културног идентитета, који делује иновативно и има способност властите перцепције политичког. Политичка трансформација система која није одржала корак са целокупном трансформацијом друштва, резултирала је неодрживошћу културне политике као темеља модернизације државе и одржању статуса кво према доминантном центру. Због тога, само брисање колонизаторског идентитетског обрасца и прихватање новог није било довољно за успостављање сопственог националног и културног идентитета. Никада завршени процес модернизације условио је перманентну неодређеност савремене култуне политике, јер се у нестабином периоду транзиције, још увек опредељујемо између традиционализма и глобалне културе, притом додатно наглашавајући разлике и контраверзе, а не стварајући поље слободне културне флуктурације. Враћајући се на Балкан као културну парадигму Србије, културна политика данашњице би требало да комуницира са видљивим богатством разноликости, не супротстваљајући се ни традицији ни транзицији, како би избегла инфериорност у препознавању или пак сопствену индиферентност у произвођењу, презентовању и очувању културног блага.

Раздобље кад се један модел развоја, организације и интерпретације света истроши а нови није настао означава време кризе у најширем смислу. Криза погађа све групе, институције, организације и појединце на нивоу свакодневног живота. Она се у почетку сагледава кад се открије да се одређен поредак распада. У случају културе то значи да она постаје супротно од онога што је била и да обрасци културе усмеравају друштвене праксе ка дезинтеграцији. Култура у Србији до сада није била предмет озбиљних размишљања. То илуструје и чињеница непостојања темељне и развијене стратегије у области културне политике. У раду се на конкретним примерима у сфери медија и забаве показује својеврсна криза културе у Србији.