Публикације

ЛИМИНАЛНИ СВЕТ У ФИЛМУ ПЕПЕО И ДИЈАМАНТ АНДЖЕЈА ВАЈДЕ

Предмет овог рада је граница света приказаног у филму Пепео и дијамант редитеља Анджеја Вајде, једном од најзначајнијих филмова европске кинематографије. Ослањајући се на класичне теорије лиминалности Арнолда ван Генепа и Виктора Тарнера, истражујемo лиминалност у наведеном филму. Анджеј Вајда конструише простор прага, који можемо препознати и у самом наративу и у техникама снимања. Ликови, посебно главни протагониста, Маћек Хелмицки, и сам хронотоп, уроњени су у својеврсну границу на историјским и егзистенцијалним раскрсницама. Лиминалност света Пепела и дијаманта може се посматрати кроз антитезе, које чине ивицу граничног простора – смрт и живот/љубав, свет живих – свет мртвих (површински и подземни), херојство
и издаја, рат и мир – све се налази у маргиналном простору митске ноћи која обухвата читаву радњу филма. Ноћно, маргинално време у филму служи као кулиса за транзицију појединаца – и главног лика и колективног лика/нације. У раду дефинишемо граничне елементе филма и идентификујемо карактеристике лиминалности како у простору тако и у ликовима

ПУТОВАЊЕ КРОЗ СРЕДЊЕ ГОДИНЕ – ЛИЧНИ И КОЛЕКТИВНИ АСПЕКТИ

У раду се анализирају изазови и промене које настају уласком у средњеживотно доба. Ова развојна фаза често се препознаје као кризна и захтева
да се упустимо у процес интроспекције и конфронтације са извесним ограничењима која, ако се прихвате, могу водити ка целовитијем и смисленијем животу. Средње доба посматрамо кроз процес индивидуације као сржне тачке Јунгове
психологије. Бавимо се личним, али и колективним, односно културолошким аспектима транзиције средњег доба. Разматрамо три фазе кроз које се овај процес може описати и разумети: фазу сепарације, лиминалности и реинтеграције. Кроз рад пратимо и архетипски, односно универзални, транскултурални аспект ових примена и то посредством анализе два мита о Хермесу и Аполону
и о Персефони и Деметри. Симболика и наратив ових митова могу се схватити као метафoрички опис транзиције средњег доба. Разматрамо их као лиминалне, креативне и трансформационе процесе који нас воде ка повезивању са дубљим, трасперсоналним, односно колективним слојевима психе. Разрешење кризе средњег доба може водити потпунијем психолошком, као и духовном развоју.