Tag Archive for: културна политика

У чему је контраверза културног идентитета Србије која се у процесу транзиције налази већ више од два века? Одговоре сам потражила у нестабилном, хибридном и динамичном концепту балканског идентитета. Балкан као специфичан етнички и културолошки микс, као место сусрета племените барбарогеније и дивљаштва, европски Орјент, тачка преплитања традиције и глобалних токова, представља специфичну платформу одакле посматрамо изградњу репрезентације и мешања односа између нашег националног идентитета и културе у целини. Аналогија између процеса модернизације у XIX веку и данашње Србије недвосмислена је, како у поступцима изградње културног и националног идентитета, тако и у последицама неуспеле трансформације друштва. Преласку из традиционалног у модерно друштво, усмераваног према запандоевропским токовима, увек је недостајао макар један од кључних интегришућих фактора. Зато су неусаглашеност друштвене и културне политике и непрецизно вођена еманципација друштва у целини довели до непознавања или погрешног препознавања сопствене културе, традиције и узора, и узроковали догорочну неспособност очувања културне (као и политичке) независности на овим просторима. Овим текстом покренућу питања везана за дефицит модерности, као и за културни империјализам, који се као последица колонијалне доминације задржао на овим просторима. Спрегу политике и естетике анализираћу на примеру визуелне репрезентације националног идентитета, кроз портрете владара – кнеза Милоша Обреновића, на којима се јасно очитује покушај развоја културне стратегије и дефинисања јединственог националног културног модела. Изједначење појма националног идентитета са политичким менталитетом показало је да је пасивни традиционални менталитет (као статичан и некомуникативан) препрека у формирању модерног културног идентитета, који делује иновативно и има способност властите перцепције политичког. Политичка трансформација система која није одржала корак са целокупном трансформацијом друштва, резултирала је неодрживошћу културне политике као темеља модернизације државе и одржању статуса кво према доминантном центру. Због тога, само брисање колонизаторског идентитетског обрасца и прихватање новог није било довољно за успостављање сопственог националног и културног идентитета. Никада завршени процес модернизације условио је перманентну неодређеност савремене култуне политике, јер се у нестабином периоду транзиције, још увек опредељујемо између традиционализма и глобалне културе, притом додатно наглашавајући разлике и контраверзе, а не стварајући поље слободне културне флуктурације. Враћајући се на Балкан као културну парадигму Србије, културна политика данашњице би требало да комуницира са видљивим богатством разноликости, не супротстваљајући се ни традицији ни транзицији, како би избегла инфериорност у препознавању или пак сопствену индиферентност у произвођењу, презентовању и очувању културног блага.

Раздобље кад се један модел развоја, организације и интерпретације света истроши а нови није настао означава време кризе у најширем смислу. Криза погађа све групе, институције, организације и појединце на нивоу свакодневног живота. Она се у почетку сагледава кад се открије да се одређен поредак распада. У случају културе то значи да она постаје супротно од онога што је била и да обрасци културе усмеравају друштвене праксе ка дезинтеграцији. Култура у Србији до сада није била предмет озбиљних размишљања. То илуструје и чињеница непостојања темељне и развијене стратегије у области културне политике. У раду се на конкретним примерима у сфери медија и забаве показује својеврсна криза културе у Србији.

Аутор отвара један аспект проблема дефинисања појма културе – његов значај за конципирање културне политике, и следеће теме: 1. становиште: технолошка глобализација – привредна и законодавна интеграција – културна комуникација; 2. неки моменти историје ужега и ширега дефинисања и законске инструментализације појма културе; 3. случај Србије; 4. предности и недостаци теоријске и законодавне употребе ужега и ширега појам културе, и прагматично препоручивање ужега појма; 5. култура као скуп симболичких форми и пракси, и смисаоно и вредносно оријентисање у свету и животу.

Рад ће се бавити перформативним учинцима културних политика два различита друштвено-политичка система у конципирању, обликовању, успостављању и одржавању континуитета али и покретању трансформација значајне културне институције/манифестације у нашој средини – Октобарског салона. Покренут прво као изложба најбољих остварења из ликовне уметности, а убрзо и као смотра на којој су приказивани актуелни токови и у примењеној уметности, Октобарски салон је скоро три деценије концепцијски био доследан, скоро непроменљив. Током последње две деценије Октобарски салон пролази кроз измене, од којих су неке биле и радикалне (претварање Октобарског салона из локалне у међународну манифестацију). Обично су се те трансформације сагледавале у светлу мењања парадигми у савременој уметности по вертикали (старо-ново) и (ређе)/или (чешће) по хоризонтали (истовременост разлика), док се утицаји идеолошких матрица на осмишљавање, трајање и промене Октобарског салона, као и микро-политике локалног света уметности нису разматрали, нити проблематизовали.

Државна културна политика има веома важну улогу у културном животу сваке земље, јер директно утиче на стварање услова за живот и рад уметника. Овај утицај испољава се на много начина, од законске регулативе до финансијске подршке културним институцијама, пројектима и самим уметницима за њихов рад. Веома је важно разумети да државна политика никада не функционише одвојено од званичне политике једне земље, као и да свака земља дефинише своју културну политику и њене приоритете у зависности од политичких, друштвених, економских, културних и других специфичности сваке земље. Награђивање у култури чини саставни део сваке културне политике и у овом истраживању ми ћемо се бавити најзначајнијим српским државним наградама које су биле додељиване за књижевно стваралаштво у периоду од 1945 до 1980. године. Конкретно, бавићемо се Седмојулском наградом и Октобарском наградом града Београда.