Tag Archive for: филм

Увођење темпоралности – ограниченог трајања, покрета, промене – фундаментално мења начин функционисања уметничког дела: трајност, непроменљивост, „вечност”, више нису његова подразумевајућа обележја; уметничко дело није нужно предмет, већ и одређена активност, процес, искуство. Уметнички рад преузима логику флуида: његова материјална компонента, као што је облик, величина, формат, постаје променљива, a начин функционисања флуидан. Ова промена се не може посматрати независно од техничке репродукције, пре свега, филма који по први пут уводи покрет у, до тада, статичну, непроменљиву слику. Преко филма и покретне слике темпоралност се шири и на друге области визуелних истраживања, а ефекат тога је појава низа нових уметничких пракси: на почетку 20. века у оквиру авангарди, преко неоавангардних појава до савремене уметности у којој овакав начин функционисања постаје доминантан.

У прилогу се разматра улога коју мисаони експерименти имају у филозофији, такође и могућност њиховог приказивања у филмовима. Мисаони експерименти могу продуктивно повезати филозофију и филмски медијум. Након што је укратко скицирана типологија оних експеримената који су погодни за филмску интерпретацију (пре свега оних који тематизују проблеме брисања разлике између стварности и привида, проблеме личног идентитета и етичке парадоксије), на примеру три филма (Вртоглавица, Матрикс, Нема земље за старце) приказује се конкретна реализација мисаоних експеримената филмским средствима. На крају прилога се тематизује хеуристички и дидактички значај филмова за филозофију управо преко приказа мисаоних експеримената.

Аутор се бави концептом интерфејса који је Лев Манович (Lev Manovich) формулисао у својој књизи The Language of New Media (Језик нових медија). Манович користи израз „културални интерфејс” (cultural interface) да означи различите начине репрезентације дигиталних објеката културе који у савремено доба, по његовом мишљењу, немају јединствену, инхерентну материјалну форму. Критички се анализира та теза, којом се интерфејс изједначава са медијем као средством или материјалом уметничке експресије. Проблематизује се и Мановичев семиолошки приступ у оквиру кога се рачунарски интерфејс дефинише као „кôд” и аргументује потреба за новим, не-семиотичким оквиром, у којем би био постулиран интерфејс као најзначајнији савремени теоријски појам.

Филмска уметност је антиципирала многе трансхуманистичке идеје које су тек данас постале актуелни предмет разматрања. Седма уметност је указала на бројне етичке дилеме и контроверзе са којима се човечанство сусреће онда када се налази пред различитим изазовима трансхуманизма. У филмским делима Холивуда то је најадекватније приказано на примеру киборга. Стварајући дистопијска дела посвећена киборзима (филмови, телевизијске серије, графичке новеле) и профитирајући на њима, медијска индустрија користи мешавину радозналости и страха која постоји код савремених људи који су суочени са убрзаним развојем технологије која мења њихово социјално окружење. У самој социјалној реалности захваљујући развоју технологије, киборг је од медијског феномена временом постао део садашњости и непосредне будућности. Живимо у времену у којем пропитујемо досадашње дефиниције и идентитет човека под светлом новог хибридног идентитета киборга као директног споја човека и машине.

Научна фантастика као филмски жанр неретко примењује стратегије минимализма – у елементима као што су наративна структура, одабир планова, покрети камере, композиција кадра, осветљење и боја, костим и сценографија, и звучна нарација, примена минималистичких техника сведочи о трансценденталном стилу, схваћеном онако како то наводи Пол Шредер седамдесетих у својој истоименој студији (иако се она сама не бави овим жанром). Онтолошка питања која постављају СФ драме као што су 2001: Одисеја у свемиру Стенлија Кубрика, Соларис Андреја Тарковског, Сунце Денија Бојла или Гравитација Алфонса Куарона, у којима напетост лежи у сусрету човека и васионе, микро и макрокосмоса, и трансцендирању овоземаљске егзистенције, уоквирују и филмски наратив Долазак канадског редитеља Денија Вилнева. Он доследном применом минималистичких стратегија води главну јунакињу кроз контакт са ванземаљским бићима у домен трансценденталног искуства. Овај рад износи те стратегије које се у медију филма наслањају на минималистичке поступке аутора у ликовним уметностима (Френк Стела, Барнет Њумен, Марк Ротко) као и на поступке минимализма у музици кроз дизајн звука и оригинални soundtrack.