Резултати претраге

Почев од језичко-аналитичке филозофије која као истину истиче ‘консензус постигнут у кругу компетентних дискутаната’ у једном контексту и временском периоду, преко варијанте дијалога у коме је пошиљалац поруке спреман да изнесе истину, али и да оповргне супротстављени исказ што говори да нема апсолутне, већ парцијалне истине, до медијске интерпретације која истиче истинитост поруке као стандард професије показало се да је достизање истине још једна неостварена амбиција. Интерпретација стварности у друштву медијског спектакла која је у потпуности испунила слободно време медијске публике, у глобалном окружењу проширила је своју понуду медијски обликованих манипулативних форми. Иако се чинило да ће медијске представе које су укинуле дијалог, посустати пред интернет комуникацијом, догодило се да је интеракција постала привид дијалога. Рад се бави преиспитивањем начина медијске интерпретације истине у медијски посредованој стварности друштва спектакла, цивилизације слике у индустрији забаве и снова.

Милош Црњански је упознао поезију Истока у Паризу крајем 1920. године, где је сакупљао грађу за кинеску и јапанску антологију песама. То је тренутак када се и у његовом стваралаштву појављује цвет трешања, а не плод. Током сакупљања и обликовања двеју преведених збирки поезије “Антологија кинеске лирике” (1923) и “Песме старог Јапана” (1928), настале су песме Милоша Црњанског у којима се слика расцветане трешње појављује као важан симболичан топос.

У раду се износи анализа ефеката глобализације на турску књижевност, уз кратак осврт на њену историју која се у различитим раздобљима развијала под утицајем других култура и цивилизација на широком географском простору. Глобализација као феномен није карактеристична само за савремено доба, већ се у различитим видовима испољавала кроз историју. Турска књижевност је имала специфичан развој јер се практично непрестано борила за идентитет под притиском других развијенијих литература, а од средине 19. века је под утицајем европске књижевности. У наше време процес глобализације није могао мимоићи ни Турску и њену књижевност. Премда постоје опречна мишљења о ефектима глобализације, њен утицај на мање познате књижевности у свету, попут турске, у највећој мери је позитиван, будући да глобализација не значи само уједначавање, већ и испољавање различитости култура.

Полазећи од покушаја да представи садашње стање појма глобализације, рад се креће двема различитим линијама које проматрају глобализацију и њен однос према култури и књижевности – из књижевне, а затим и економске перспективе. Широко заступљена теза да је савремена књижевност попримила улоге робе која учествује у тржишној утакмици, проверава се смештањем књижевности у неке од основних стратегија глобализације виђене из перспективе економиста. Однос књижевности и глобализације, одређен синтагмама глобализација књижевности, глобална књижевност и књижевност глобализације представља глобализацијско-фрагментарни одговор на сложено питање њихових односа, које се овим радом свакако не исцрпљује, као што ни глобализација ни књижевност не остављају утисак слабљења својих преображаја.

Солунска браћа Св. Ћирило и Методије, учени и образовани Византинци, већ искусни у мисионарском послу, добијају налог од византијског цара Михаила III да се упуте у државу моравских Словена са циљем да Христову веру проповедају на словенском језику. Овим чином василевс Михаило изишао је у сусрет моравском кнезу Растиславу, јер је по свој прилици чуо „да сви Солуњани чисто словенски говоре“. Браћа крећу на далек и неизвестан пут крајем 863. или поч. 864.г. Са собом воде и известан број својих ученика вичних словенском језику; носе, такође, и основне богослужбене књиге преведене на словенски језик. Њихов боравак у Моравској био је тежак и мукотрпан – немачко свештенство које су тамо затекли (Растислављева држава била је под римском црквеном управом) било је веома непријатељски расположено према Браћи – често су се жалили папи на њихов рад. После много мука, папа Хадријан II дозвољава богослужење на словенском језику. Ћирило убрзо умире (869. г.), бива сахрањен у Риму, у цркви Св. Климента Римског, а Методије и његови ученици крећу пут Моравске, где је Методије постављен за архиепископа Моравске дијецезе. Међутим, и њега и његове ученике немачко свештенство неуморно прогања; Методије умире 885. г., а његови ученици су принуђени да напусте Моравску и крену према југу, ка Јужним Словенима. Западни Словени који су били под јурисдикцијом западне римске цркве убрзо напуштају богослужење на словенском језику и словенско писмо и приклањају се латинском, како је и до тада било. Јужни Словени прихватају ученике солунске Браће, прихватају словенски језик и словенско писмо у богослужењу и све до данас већина њих остају чувари сјајног и великог дела Ћирила и Методија.