Резултати претраге

У раду се користе резултати докторске тезе аутора о трансформацији међубиблиотечке позајмице у складу с трансформацијом комуникационог система у науци у Србији; на основу њих се прати интеракција развоја информационих технологија, адекватних модела научне комуникације и кореспондирајућих промена на плану онога што данас називамо снабдевањем научним документима. Снабдевање научним документима, у оквиру делатности међубиблиотечке позајмице, посматра се као темељна и прикривена структура научних информација и докумената, чија се еволуција, паралелна развоју неких других структура научних информација и докумената, којих је у савременој теорији издвојено осам (Браун – Brown, 1996), прати од самих почетака до данас.

Имајући у виду чињеницу да је практична позиционираност културе у нашем државно-правном систему у директној корелацији са реалним утицајем права на развој наше културе, сматрамо да се и кроз презентацију ове проблематике могу уочити нови недовољно искоришћени потенцијали у овом домену који могу представљати основу за њен квалитативни напредак. Наиме, управо кроз реорганизацију система практичног државно-правног позиционирања наше културе, могуће је створити адекватне предуслове за њен даљи развој, јер је овај утицај свакако од огромног значаја за њену егзистенцију. Иначе, питање државно-правне уређености културе представља један неуобичајени аспект посматрања ове изузетно важне сфере човековог живота, јер се положај културе у контексту њеног позиционирања у општем систему функционисања једне државе и утицаја тог система на њен развој, код нас до сада није третирао као тема која заслужује било какву врсту значајније анализе. Уосталом, о томе сведочи и чињеница недопустиво малог броја радова који су обрађивали ово питање, и то како у домаћој тако и у страној литератури. Иначе, ово питање има више значајних аспеката који се у суштини могу свести на анализу практичног односа културе и државе, и односа културе и права у нашем систему, те слободно можемо рећи да се у том интерактивном троуглу налази и одговор на већину питања која се и иначе тичу опште, а не само практичне, правне позиционираности наше културе. Поред тога, свакако да је у овом контексту занимљиво питање и положаја културе у нашој политичкој пракси, јер је утицај политике у Србији генерално толико изражен, да свакако представља изузетно значајан фактор и свих аспеката општег развоја културе.

Текст поставља и анализира две тезе. Прва се односи на тврдњу да је у друштвеним наукама и у формалном, тј. институционалном смислу неопходно класификовати медије као образовне системе. Друга је да се етичност медијских садржаја дугорочно и одрживо унапређује једино континуираном етичком акцијом усмереном на ону врсту образовних програма за децу и омладину који учење врлинама и о врлинама третирају као облик писмености. Стратешко образовно-информацијско полазиште етичке акције назвали смо прагматичним информацијским неоплатонизмом (ПИН). Закључено је да интердисциплинарност и симултана инструментализација школских и медијских образовних система са циљем да развијају врлине, ствара садржински, а сукцесивно и формални предуслов за успостављање циклуса сумарних аксиолошких процеса који ће довести до структуралних промена у природи медија и друштва.