“OTAKU” SUBCULTURE

Ovaj tekst istražuje otaku subkulturu, sve brojniju japansku grupu obožavalaca i (opsesivnih) kolekcionara mangi, anima i njihovih pratećih proizvoda, koji se međusobno oslovaljavaju sa “otaku”. Osnovna istraživačka pitanja na koje ovaj tekst želi da ponudi odgovor su: šta čini otaku subkulturu, koje je njeno mesto u savremenom japanskom društvu, odnosno da li je otaku kultura rezultat opšte transformacije japanskog društva i na koji način ga otaku transformiše, ali i na koji način otaku subkultura oslikava promene ljudskog ponašanja i komunikacije u postmodernom dobu uopšte?

A HOUSE AS A SCREEN: TRANSFORMATIONS OF MEDIA FUNCTION IN CONTEMPORARY ARCHITECUTRE

Уколико урбани простор посматрамо као текст, јасно је да град нуди много могућности за различита читања. Захваљујући глобалној економији и развоју технологије, изглед и употреба града на крају 20. века се значајно мењају. Нови друштвени односи засновани на економском и технолошком развоју, условили су појаву друштва спектакла, које постаје кључно одређење градског живота. У савременом граду слика постаје основно средство комуникације. Измењени идентитет савременог града успостављају правила глобалног правца урбане изградње, али и трансформисана медијска функција у савременој архитектури. Увођење нових медија у процес архитектонског обликовања објеката истискује традиционалну медијску функцију архитектуре. У овом процесу установили смо неколико појава: релативизацију или поништавање фасаде; фрагментацију или употребу дела фасаде као простора излагања; и доминацију или третман фасаде као доминантног обележја куће. На основу посматрања ових појава установили смо нову типолошку класификацију медијске функције фасаде у савременој архитектури: фасада као носач маркетиншког садржаја; урбани екрани; архитектура као скулптура; и архитектура као медијска инфрастуктура.

BILLBORD AS AN INSTRUMENT OF THE URBAN SPECTACLE

Сложен однос града и спектакла, садејство иновативних технологија и савремених идеја (медијатектура), различити облици интерактивних урбаних екрана успостављају савремени град као експлицитну позорницу друштва спектакла. Билборд као простор који говори и једноставан облик хетерогене врсте спољашњих реклама, један је од најексплоатисанијих видова оглашавања у Србији. Поред детаљног приказа законске регулативе и историјског контекста, овај чланак има за циљ приказивање тренутне урбане сценографије у нас и подстицај за креирање складнијег окружења. Представљен је аргументован естетски вапај визуелног идентитета савремених градова, који поставља озбиљну дилему: да ли треба следити идеал града као центра знања, напретка и склада или хипермодерну идеју о вавилонској кули свеприсутних интерактивних екрана?

BENJAMIN, THE TELEVISUAL AND THE FASCISTIC SUBJECT

POSTIDENTITY AND THE AESTHETICS OF AFFECT IN THE WORK OF TANJA OSTOJIĆ

Tema rada je analiza savremenog umetničkog opusa Tanje Ostojić u odnosu na aspekte teorijskog rada Gilles Deleuzea i njegovo shvatanje identiteta. Rad Tanje Ostojić je istraživan u smislu veza koje ona uspostavlja sa različitim socio-kulturološkim pitanjima kao što su imigracija, problemi struktura vlasti u umetničkim i društvenim pojmovima, pol, kritike kapitalizma. Ostojićeva vešto upravlja tim, često spornim, idejama i stvara kompaktan umetnički izraz.

WIKIPEDIA AND THE PROBLEM OF ELECTRONIC AGORA

Šezdesetih godina prošlog veka, kanadski teoretičar Marshall McLuhan tvrdio je da je “karakteritika svih medija da njihov sadržaj uvek predstavlja drugi medij”. Pola veka kasnije, u okviru medija “weba” dolazi do proliferacije virtuelnih toposa namenjenih produkciji sadržaja od strane većeg broja, uglavnom anomimnih, pro-zumenata. U okviru ove kratke analize, biće korišćen termin Howarda Rheingolda – “elektronske agore”, budući da taj termin precizno opisuje prvobitnu zamisao uloge Web 2.0 platformi; mesto diskusije i odlučivanja, podstaknuto jednakom slobodom prava glasa za svakoga. “Wikipedia” je primer takve platforme, projekat koji je trebalo da pokaže učinak mehanizma kolektivne inteligencije par exellence. Međutim, postavlja se pitanje da li stvaranjem tkiva efemernog teksta lišenog autorstva, diskusione arhive i kredibiliteta možemo smatrati ovaj projekat elektronskom agorom?

VISUAL SEDUCTION: EROTICISM IN FASHION PHOTOGRAPHY

Uloga fotografije kao umetničke forme i dokumentarnog medija dobro je poznata. Ono o čemu se sve do nedavno malo raspravljalo jeste retorička moć fotografije u smislu njene materijalne/označiteljske sposobnosti uspostavljanja značenja i prenošenja njegovog u vidu poruke. Iz takvog aspekta gledano, razumljivo je Bartovo zalaganje za razmatranje fotografije ne kao sredstva analoškog prikazivanja realnosti, već pre kao kodiranog sistema značenja. U skladu s tim, ovaj rad se prvenstveno zasniva na analizi i mogućoj interpretaciji vizuelnih značenjskih sistema koji nas okružuju, s posebnim fokusom na reprezentaciju tela i rodnih identiteta u okviru produkcije postmoderne modne fotografije.

PHOTOGRAPHY IN THE “SOCIETY OF NET”

Kao što se za otkriće fotografije smatra da je bilo jedan od prelomnih trenutaka za društvo XIX veka, tako se isto smatra i za otkriće interneta i razvoj digitalne tehnologije na prelazu iz XX u XXI vek. Često gledana kao tehničko pomagalo umetnicima ili naučnicima, u kulturi interneta, mobilnih telefona s fotoaparatima ili “ajpodovima”, fotografija je postala najmasovniji medij podložan konstantnim, gotovo neuhvatljivim transformacijama. Kada je umetnost u pitanju, nikada pre nismo bili suočeni s toliko različitih postupaka i pristupa u tretiranju ovog medija. S pojavom novih tipova kompjutera, skenera, štampača, digitalnih fotoaparata i interneta, s jedne strane olakšane su produkcija, distribucija i prezentacija fotografije, dok su, s druge strane, umetnici, kako internacionalne tako i domaće scene, dobili nova sredstva izražavanja i istraživanja. U ovom eseju pokušala sam da napravim osvrt na fotografiju u “društvu mreže” fokusirajući se na razmatranja Valtera Benjamina. Kada je u pitanju internacionalna umetnička scena, za primer sam uzela, između ostalih, radove Džefa Vola i Nensi Berson. Kao primer za situaciju u Srbiji poslužilo mi je nekoliko događaja pre i posle 2000. godine ( pokretanje prvih “web sajtova” i otvaranje galerija “Artget” i “Remont”).

TRUTH AND/OR IDENTITIES

“Osobite pjesme i poskočice”, za vreme života neobjavljenu zbirku Vuka Karadžića, i video rad Marine Abramović, Balkan Erotic Epic, deli vremenski jaz od gotovo dva veka. Odabrani primeri zasnivaju se na “isključivo” erotskim komponentama onoga što danas nazivamo paganskim običajima našeg naroda. Oni dekonstruišu tradiciju i pornografski se usredsređuju na jedan oblik njene pojavnosti. Sirovim izvlačenjem iz konteksta, sakupljen erotski materijal daje potpuno drugačiju sliku naše tradicije, ali i istorije, rasvetljavajući usput poimanje i odnos prema nagom ljudskom telu u posmatranim društveno-istorijskim okolnostima. Polazeći od teze da su ideološka upisivanja u nacionalnim istorijama najčitljivija upravo u elementima nasleđa koja je nastojala da cenzuriše u tom trenutku aktuelna kulturalna politika, preko primera ćemo diskurzivnom analizom ispitivati odnos Karadžića i Abramovićeve i objekta njihovih istraživanja, kako bismo detektovali uplive ideologije u konkretnim slučajevima. Tragovi u datim artefaktima poslužiće nam da rekonstruišemo deo složenog procesa u kome strukture vladajuće ideologije zapravo konstruišu nacionalni identitet.

BEGINNINGS OF POPULAR CULTURE

У тексту се бавим почецима европске популарне културе XV и XVI века, с нагласком на штампаном ликовном представљању. Предочени су позитивни аспекти масовног штампаног ширења и конзумирања уметности у најширим слојевима популације, слојевима који нису имали могућност да поседују уникатна и скупа уметничка дела. У тексту се бавим и аспектима пропагандне (зло)употребе популарне графике у политичке сврхе. Осврћем се на поновно откривање популарне културе крајем XVIII века широм Европе, с нагласком на српској популарној графици тог периода. Указујем на то да је моћ масовне културе изразито велика. Путем ње може да се манипулише масом, али она може да буде и средство помоћу којег се разоткривају слабости, лажност и лицемерје официјелне културе и естаблишмента. Масовна култура може и да нагна човека на дубље промишљање сопственог идентитета, личности, себе ван масе.