Листа чланака: Глобализација и интермедијалност

Време у коме живимо, ма колико деловало савремено и либерално, ипак намеће питање: да ли у 21. веку заиста постоји културна политика једнакости полова или полна дискриминација и даље преовладава, како у појединим културама тако и у пословању? Жене у пословном свету спорије напредују, мање су плаћене од колега мушкараца, потребно им је више времена и напора да би досегле жељене позиције. У бизнису, посебно глобалном, жене на високој позицији су реткост. Предрасуда је да жене нису „сковане“ за лидерство, да су превише емотивне, да им недостаје снага… Да ли је заиста тако? Зашто више жена не достиже врхунске менаџерске позиције? Циљ овог рада је да одговори на претходна питања, да укаже на положај жена у глобалном бизнису, на прилике, изазове и препреке са којима се жене суочавају у послу, на њихову способност да балансирају између посла и породице и, коначно, да дâ смернице како културном политиком уклањати баријере на путу напретка жена.

Овај текст проблематизује однос између света реалности и привида у сфери глобалне доминације сајбер културе, кроз трансформацију једне од пракси извођачких уметности у новомедијску уметничку праксу. Класичан театар прешао је дуг пут од разбијања традиционалних форми, преко све чешћег увођења нових технологија у живу изведбу, до тоталне трансформације у простору интернета. То је отворило проблематику постојања самог театарског чина као извођења које се одиграва сада и овде и које ради искључиво са људским телом, тј. живим ликом (што га као праксу одваја од свих других уметности). Након што је извршена кључна интервенција са есенцијалним одређењем театра, премештањем позоришта као комуникацијске форме у сајбер простор, теорија се нашла на веома клизавом пољу интерпретације и критичког приступања његовој новој онтологији. Овим текстом само отварам нека питања, не износећи експлицитно уверења, нити икакав заокружен став о овој теми, с обзиром да проблематика уметности данашњице, у чијој се специфичној сфери отвара поље за полемику у области онтологије нових медија и сама поставља и развија као информатичка мрежа, без могућности за поуздано утемељење и потпуно осветљење деловања исте.

Рад анализира однос моде и уметности у ери глобализације и њихово прожимање у области модног дизајна. Социокултурни процес интеграције различитих културних вредности крајем двадесетог века доводи до преплитања различитих уметничких дисциплина и утиче на настанак новог интердисциплинарног медија који балансира између моде и уметности. Ове промене иницирају модне дизајнере на поновно процењивање улоге одеће, које треба да допринесе проналажењу алтернативних врста праксе и утичу на појаву новог типа уметника, концептуалног модног дизајнера, који у својим истраживањима улази у широко поље модних перецепција. Однос између модног дизајна и уметности почиње да се јавља као област у модним теоретским расправама, у којима модни теоретичари истражују пресек и везу између ових дисциплина, преиспитујући старе поделе. Преузимајући технике из разноврсних уметничких области, концептуални модни дизајнери својим делима отварају нове прерспективе и указујујући на нове методе и изразе, превазилазе традиционалне категоризације уметничких дисциплина.

Текст се бави истраживањем процеса упознавања српске публике са јапанском популарном културом, а превасходно се то односи на стрип и анимацију. Представљен је кратак историјат стрипа у бившој Југославији, потом су наведени и неки од првих сусрета српске публике са јапанским анимираним серијама. Објашњени су термини „аниме“ и „манга“, њихов типичан развој у Јапану, а следи и преглед феномена који су заслужни за њихову популарност у остатку света. Наводе се сајтови www.bg-anime.com и www.anime-overdose.com који су добрим делом заслужни за промоцију јапанске популарне културе у Србији, из тога следи кратак преглед рада друштва Сакурабана. Затим, представљене су неке од карактеристика и тематских подела у аниме и манга индустрији, потом су представљене карактеристике манга стила, као и приказ како су оне прихваћене у Србији.

Овај рад пореди совјетску и југословенску пропаганду из Другог светског рата, с фокусом на визуелне приказе партизанских мученика. Што се тиче ратне комунистичке пропаганде у Југославији, будући да је покрет југословенских партизана био слабо опремљен покрет отпора, она је имала ограничене ресурсе и мрежу за агитацију. Међутим, то не значи да је југословенски партизански покрет у смислу ратне мобилизације био ефемеран, будући да се метод агитације није радикално променио ни у социјалистичкој Југославији. Док су државе које су биле укључене у Други светски рат махом организовале масивну пропаганду (нарочито путем визуелних помагала какви су били филмови, билтени, постери, слике и илустровани часописи) југословенски партизански покрет није могао да приушти себи такву озбиљну пропаганду. Поред народно-ослободилачког позоришта, групе извођача који су одиграли значајну улогу на новоослобођеној територији, памћење путем фотографских слика имало је значајан агитациони ефекат у пропаганди југословенских партизана.