Листа чланака: Истраживања

Циљ рада је да представи развој потрошачког друштва од XIX века па до данас и да укаже који је утицај моде на цео овај развојни процес. Први део рада бави се одређењем и аргументовањем концепта потрошачког друштва. Док други део рада указује како се развојем буржoаског друштва појавила потреба за прекомерном потрошњом и свим другим друштвеним променама у понашању потрошача које је донело ново време. У закључним разматрањима се своди расправа и одбацује виђење да је данас потрошња довела до демократизације друштва, такође одбацује се и идеја да слободно бирамо робу на тржишту, а доказује се да смо под снажним утицајем средине из које долазимо и да су наше одлуке далеко од тога да буду спонтане.

Рад истражује како и на који начин нови трендови и појаве у уметности производе и редефинишу рад кустоса и начине презентације уметничких дела. Као пример су представљене и анализиране две скорашње изложбе из две еминентне лондонске галерије. Однос уметности и насиља има дугу и сложену историју. Обе изложбе се на свој специфичан начин баве тим феноменом. Почетком ове године галерија Тејт Британија (Tate Britain) је представила изложбу Угрожена уметност: историјски преглед иконоборства у Британији. У исто време Галерија Гагосијан (Gagosian Gallery London) је представила дела двојице аутора Мауриција Кателана (Maurizzio Cattela) и Лучија Фонтане (Lucio Fontana). Три су видљива тренда у односу уметности и насиља: Прво, грубо насиље према уметничким делима до уништења уметничких дела; друго, уметници и уметност користе различите акте насиља као део свог дискурса и језика; треће, уметност узвраћа ударац, напада и прозива доминантне друштвене теме, уврежена мишљења и предрасуде. Професија кустоса није јако стара, постоји тек неких двесто или више година. Дуго година главно занимање кустоса је било чување и периодично излагање поверених дела. Са свим променама које су се десиле и дешавају у савременој уметности захтеви који се постављају пред кустоса постају много сложенији. Улога кустоса се мења од ревносног чувара збирки све више постаје аутор и коаутор у презентирању уметничких дела.

Култура извире из култа, али се на њега не може свести. Културу у сваком времену граде људи са јасним и одређеним идентитетом. Она није продукт стихије светских збивања, нити је независна од морала, с тим да човеков идентитет одређује његов морал, а тек последично етос утиче на његов идентитет. Хришћанство је направило прекретницу у историји, разделивши време на оно пре и после Христовог рођења, превасходно зато што је носило у себи снагу кадру да обухвати и преобрази човекова битијна и културна стремљења, дајући им нове сасуде и смисао. Стварајући цивилизацију и културу доминантну скоро два миленијума, хришћанство је већ крајем првог хиљадугодишта запало у стање које је породило унутарње расколе, на чијим раселинама су настали ратови и револуције који су обележили крај другог миленијума. И Запад и Исток Европе данас пролазе кроз кризу која није „увезена”, пошто је продукт духовне дезорјентације и немоћи становника старог континента да препознају своје хришћанске корене, да на њима изграде хришћански идентитет, а онда и културу која би била огледало тог идентитета. Није просто реч о потреби избављења са маргина друштва, нити о носталгичном „жалу за Константинопољем”, него о потрази за смислом и жеђи за есхатоном. И криза може бити подстицајна за нова прегнућа и стваралаштво, јер она нема само негативно значење прекида и губљења континуитета. Сам грчки појам κρίσις значи и суд и преиспитивање, доношење нових одлука и постављање нових почетака, који ће бити у стању да човечанство ослободе од наметнутих глобалистичких, али и подкултурних и некултурних образаца понашања.

Аутор даје паралелну и упоредну слику, с једне стране југословенског друштва шездесетих и, с друге, рокенрол музике која се у тој деценији учврстила као водећи музички тренд младе генерације. Он покушава да одговори на питање како је рок култура као феномен капиталистичке и империјалистичке Америке нашла место на културној мапи једне социјалистичке и антиимперијалистичке земље, каква је била Југославија. У чланку се говори о „раскршћу” на коме се нашла СФРЈ: док је друштво свој развој програмирало у складу са материјалистичким основама марксизма (са одговарајућом идеологијом), дотле је култура тога друштва неинтенционално следила веберовске идеалистичке принципе. Аутор настоји да докаже тезу по којој рокенрол, иако дошао извана, није наметнут Југославији силом (економском или политичком), јер је и он сам представљао опозицију доминантној култури америчког друштва у коме је поникао. У том делу он полемише са теоретичарима завере, по којима је рокенрол имао улогу „тројанског коња” који ће поспешити рушење комунизма. Као основни разлог брзог и топлог пријема рокенрола од стране младих наводи се чињеница да је у Југославији још пре Другог светског рата била утемељена традиција џеза и забавне музике, са одговарајућом културом на коју се рокенрол надовезао и коју је обогатио. Али, рокенрол није био просто асимилован у земљи хероја комунизма и Народноослободилачке борбе. Његов пријем пратиле су бројне противречности, сасвим различите од оних које су избијале у први план у САД и Великој Британији. Противречности су овде произлазиле из карактера друштвеног система и традиционалистичког културног обрасца. По аутору, акултурациони талас на коме је рокенрол дошао био је успешан јер је рокенрол таква музика која има универзално значење и домашај. Он се не може без остатка свести на остале атрибуте који чине део његовог укупног естетског израза – социјалне, антрополошке и психолошке.