ЛИМИНАЛНИ СВЕТ У ФИЛМУ ПЕПЕО И ДИЈАМАНТ АНДЖЕЈА ВАЈДЕ

/in /by

Предмет овог рада је граница света приказаног у филму Пепео и дијамант редитеља Анджеја Вајде, једном од најзначајнијих филмова европске кинематографије. Ослањајући се на класичне теорије лиминалности Арнолда ван Генепа и Виктора Тарнера, истражујемo лиминалност у наведеном филму. Анджеј Вајда конструише простор прага, који можемо препознати и у самом наративу и у техникама снимања. Ликови, посебно главни протагониста, Маћек Хелмицки, и сам хронотоп, уроњени су у својеврсну границу на историјским и егзистенцијалним раскрсницама. Лиминалност света Пепела и дијаманта може се посматрати кроз антитезе, које чине ивицу граничног простора – смрт и живот/љубав, свет живих – свет мртвих (површински и подземни), херојство
и издаја, рат и мир – све се налази у маргиналном простору митске ноћи која обухвата читаву радњу филма. Ноћно, маргинално време у филму служи као кулиса за транзицију појединаца – и главног лика и колективног лика/нације. У раду дефинишемо граничне елементе филма и идентификујемо карактеристике лиминалности како у простору тако и у ликовима

СЛОБОДА САД И НЕКАД

/in /by

У раду испитујемо појмовна одређења и вредност човекове слободе у поставкама три православна богослова из различитих епоха. Најпре испитујемо идеје Григорија Ниског, потом карактеристична одређења Свeтог Јована Дамаскина и, на крају, поставке митрополита Јована Зизјуласа. Резултати испитивања показују да, иако припадају истој православној традицији (коју су у великој мери интелектуално обликовали) и деле заједничке апсолутне претпоставке, три богослова немају идентичне концепције слободе. Заједничке апсолутне претпоставке не само да не имплицирају идентитет метафизичких, епистемолошких или етичких теорија, већ могу да имплицирају и њихову кардиналну различитост. Захваљујући динамици појмова и њихових
релација, из једног метафизичког језгра могу да се изведу кардинално различите епистемолошке, метафизичке и онтолошке импликације. Смисао и вредност људске слободе у делу Јована Зизјуласа сасвим су различити од концепција слободе у поставкама двојице древних богослова. Разилажења и разлике могу да буду последица духа времена, утицаја филозофских идеја, културних образаца и доминантних модела мишљења, последица својстава испитиваних појмова, који се опиру понављању идентичних појмовних мрежа и релација и последица чудних, непредвидивих и необичних путања и синтеза идеја у историји културе и цивилизације.

ТЕОРИЈСКЕ КОНТЕКСТУАЛИЗАЦИЈЕ БИОУМЕТНОСТИ КАО ПРАКСЕ

/in /by

У овом раду је приказанo тумачење биоуметности преко анализе естетског предмета и естетског акта, коју је развио Николај Хартман у Естетици. Његова подела је у овом раду прилагођена савременом контексту и постављају се четири питања – о врсти предмета или бића које је биоуметнички рад, значењском карактеру биоуметничког рада, креативном и рецептивном чину
при стварању и перцепцији оваквог рада. Кроз покушај тумачења биоуметности у контексту ове поделе појавила су се питања о повезаности биоуметности и примењене етике, o теоријској позадини биоуметности, о потреби за оваквом праксом и о њеном друштвеном оквиру. Основно питање у раду је о томе по чему је специфично укључивање другог живог бића различитог од човека у уметнички рад у погледу саме уметничке праксе и употребе материјала, потом у погледу значења која оваква пракса имплицира и, најзад, у погледу етичких проблема и обавеза које овакво поступање налаже.

ПАТРИОТИЗАМ У СРПСКИМ ТВ СЕРИЈАМА

/in /by

Предмет рада је анализа домаће ТВ серије „Државни службеник”. Постављена је хипотеза да ова серија садржи елементе патриотског дискурсa по узору на стране филмске и ТВ садржаје сличне жанровске оријентације, али на специфично локализован начин. Ако прихватимо тезу да савремене серије не само да представљају огледало стварности, већ и посредно утичу на ту стварност, можемо говорити о интенцији ауторског тима да се путем популарног, жанровски јасно обликованог садржаја постепено успостави један нови поглед на савремену српску историју који даје могуће одговоре на изазове са којима се држава и друштво суочавају у актуелном геополитичком окружењу. Рад је заснован на методи тематске анализе серије као и других медијских текстова са њом у
вези, уз фокус на три теоријске перспективе: транстекстуалност и интертекстуалност, сећање и памћење, као и идеологија и репрезентација. У уводном делу тема серије ставља се у контекст релевантних актуелних филмова и серија из домена жанра шпијунских трилера. Главни део рада бави се анализом елемената серије (садржаја, уметничких поступака и контекста) кроз призму поменутих теоријских оквира са циљем аргументације у прилог постављеној хипотези.

ПРОБЛЕМАТИЗАЦИЈА УМЕТНИЧКОГ И ДРУШТВЕНОГ ПОКРЕТА NUEVA СANCION

/in /by

У овом раду анализираће се „Nueva сancion” (Нова песма), левичарски друштвени покрет и жанр који је био веома утицајан током седамдесетих и осамдесетих година 20. века на Иберијском полуострву и у Латинској Америци. Овај музички правац жанровски карактерише стил који се базира на народним песамама, док се текстови фокусирају на критици друштва из левичарске
перспективе. Споменути музички правац имао је велику улогу у борби против Франковог режима у Шпанији, Пиночеовог у Чилеу, Салазаровог у Португалу, Виделиног у Аргентини и многих других десничарских режима на шпанском и португалском говорном подручју. У раду је показано на који начин уметност може имати улогу у друштвеним променама и како је „Nueva сancion” утицала
на одређене друштвене процесе и формирање одређених идеолошких наратива. Фокус у овом раду биће на „Nueva сancion” у Чилеу, Шпанији (Каталонији), Аргенитни, Никарагви и Куби, јер су уметници из поменутих земаља одиграли значајну улогу у свом окружењу и међу побуњеним уметницима широм света

ИНВЕРЗНИ НАЦИОНАЛИЗАМ ПРОТИВ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

/in /by

У уводном делу чланка објашњава се појам инверзног национализма, затим се у првом делу рада наводе неки карактеристични примери инверзног национализма према Републици Српској, а у другом делу рада објашњава се контекст и функција инверзног национализма према Републици Српској. Сви они чиниоци који и иначе производе инверзни национализам у Србији делују и у случају стигматизације Републике Српске у делу нашег јавног мњења. Компрадорска интелектуална и медијска елита, нормализујући (нео)колонијално потчињавање Србије у свим животним доменима, као првобитни грех који оправдава
патернализам (нео)колонијалних центара над Србијом узима наводно ендемски и (само)деструктивни „српски национализам”, а посебно „српске злочине” почињене у рату деведесетих. Република Српска је згодна тема у оквиру таквог аутоколонијалног наратива, будући да она обједињује митски „првобитни грех” („геноцид у Сребреници”) са главним актуелним идеолошким непријатељем — „српским национализмом” — како се карактерише изразита национална самосвест већине грађана Републике Српске.

БЕЗБЕДНОСНИ АСПЕКТИ КУЛТУРНЕ САРАДЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ И РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

/in /by

Сарадња између Републике Србије и Републике Српске је особен пример међународне културне сарадње, с обзиром на то да се ради о политичким субјектима различитог ранга (држава и ентитет у оквиру Босне и Херцеговине). Посебност и привилегованост културних односа ова два субјекта мотивисана је пре свега културно-идентитетским разлозима, који имају значајне безбедносне импликације, како на безбедност ова два субјекта и њених грађана, тако и на регионалну и међународну безбедност. У раду се културна сарадња Републике Србије и Републике Српске истражује пре свега из перспективе њене повезаности са концептима хибридног ратовања и стратешке културе.

МАНИФЕСТАЦИЈА ДАНИ МИЛОША ЦРЊАНСКОГ У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ

/in /by

У раду се разматрају настанак, идеја и простори на којима почива манифестација „Дани Милоша Црњанског”, чији су организатори Удружење „Суматра”, Банатски културни центар из Новог Милошева, Матица српска, Културни центар Војводине „Милош Црњански”, Српско народно позориште, уз подршку Задужбине Милоша Црњанског из Београда и уз финансијску подршку Министарства културе Републике Србије, Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама и Градске управе за културу Новог Сада. Програм манифестације чине различити садржаји – округли сто посвећен животу и делу Милоша Црњанског, књижевна награда „Бескрајни плави круг” која се додељује за најбољи роман написан на српском језику, изложбе, „Песничко уздарје младих песника”, књижевне вечери, извођење ораторијума/драмског текста посвећеног Милошу Црњанском и многи други. Реализација манифестације почела je 2019. године у Новом Саду и Новом Милошеву, да би од 2022. године, у сарадњи са Културним центром Војводине „Милош Црњански”, била започета и реализација истоименог пројекта са идејом да се манифестација прошири на културне центре широм Републике Србије, а од 2025. године, под називом „Дани Милоша Црњанског у Републици Српској” и на културне центре широм Републике Српске. Посебна пажња посвећена је „Данима Милоша Црњанског у Републици Српској” и идеји да се о делу Милоша Црњанског говори на српским културним и духовним просторима, чији је медијум један од најзначајнијих српских писаца.

САРАДЊА СТЕРИЈИНОГ ПОЗОРЈА СА ПОЗОРИШНИМ ИНСТИТУЦИЈАМА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

/in /by

Стеријино позорје комплексна је позоришна институција са разноврсним делатностима, од фестивалске, преко издавачке, документационо-истраживачке до међународне сарадње. Од оснивања остваривало је врло динамичну комуникацију са свим театарским кућама на простору бивше Југославије, високим позоришним школама, многобројним театролозима, критичарима,
драмским писцима, као и сродним институцијама културе. Нарочита пажња у претходних двадесетак година усмерена је ка креативној и продуктивној сарадњи са позориштима у Републици Српској.

ОСВРТ НА КАТАЛОГ КУЛТУРА СРБА У САРАЈЕВУ 1468–1941 И ИСТОИМЕНУ ИЗЛОЖБУ У ИСТОЧНОМ САРАЈЕВУ

/in /by

Након више од две године опсежних истраживања, изложба „Култура Срба у Сарајеву 1468–1941” аутора Јелице Рељић, др Миљане Матић, др Владимира Радовановића и Александра Марковића и истоимени студијски каталог приређивача Јелице Рељић и др Мирослава Перишића у издању Државног архива Србије и Архива Босне и Херцеговине, угледали су светлост дана. У тексту
је дата детаљна анализа изложбене поставке која је 20. фебруара 2025. године отворена у Административном центру Владе Републике Српске у Источном Сарајеву. У ишчекивању отварања изложбе у Београду, дат је и осврт на каталог, његову форму и садржину и значај самог пројекта. У уводном делу, говори се о стратешкој визији Државног архива Србије на сређивању и заштити архивске грађе српског порекла ван граница Србије. Кроз анализирање честог става о архивима као „затвореним” установама, намеће се закључак да задатак архива није само да заштити архивску грађу, већ да је учини и доступном јавности, из чега
произилази мишљење да је публиковање архивске грађе највиши вид заштите. Пажљиво анализирајући „Реч приређивача” каталога „Култура Срба у Сарајеву 1468–1941”, долази се до одговора на питање одакле идеја да се крене у рад на овом, тематски и обимом изазовном пројекту, али и до сазнања са каквим су се препрекама и новим сазнањима приређивачи и аутори текстова суочили током процеса рада и како су се, првобитно планирана архивска истраживања, проширила на истраживање целокупне историје и културе Срба у Сарајеву. Потом се детаљно описује изложбена поставка и анализирају се одабрани делови, уз упоредно читање каталога. На самом крају текста, дат је осврт на значај изложбе и каталога за културну и научну јавност, али и за целокупно српско културно наслеђе узимајући у обзир да они представљају доказ о трајању народа на једном простору обухватајући период дуг скоро пет векова.