РАСКРШЋА САВРЕМЕНЕ АРХИТЕКТУРЕ

Тема текста: Наратологија

Аутор текста: Љиљана Благојевић

Ранко Радовић (1935-2005), професор, архитекта и урбаниста и теоретичар архитектуре, био је један од кључних учесника у артикулацији архитектонског дискурса који је отварао простор за нове естетске праксе 1970-тих и, нарочито, постмодернизам 1980-тих у Србији и бившој Југославији. У овом раду се испитују три главна тока Радовићевог рада: академски, на предмету Савремена архитектура, пројектантски, односно истраживачки, и јавни, кроз активно учешће у архитектонској култури периода. Истраживање је фокусирано на први период његове каријере, до почетка 1980-тих, у којем он успоставља специфичан приступ критици високог модернизма. У раду се такође испитују и релације према неколико кључних актера и представника претходних генерација, пре свега професора београдског универзитета Николе Добровића, Милорада Пантовића, Оливера Минића и Богдана Богдановића. Од средишњег значаја је поставка архитектонских пројеката за Спомен кућу на Тјентишту (1964-1972) и Привремени занатско-услужни центар у Београду (1968-1971), кроз које се критика доминантне праксе модернизма усмерава у правцу критичког регионализма, односно постмодернизма.