ГРАФИТИ МЕНАЏМЕНТ И ЕДУКАТИВНИ ПРОГРАМИ У БЕОГРАДУ

Тема текста: Стрит арт

Аутор текста: Славица Радишић

Графити представљају сложен феномен који се може истраживати на различите начине. У овом тексту истражују се из угла графити менаџмента и начина на који се градови баве овим феноменом. Мариса Гомез прави разлику између „графита умјетности“ и „графита вандализма“, наглашавајући важност разумијевања мотива за настанак графита како би градови могли њима да се баве ефикасније. Овај приступ се огледа у менаџмент програмима после 2000. године који почињу да препознају графите као специфичан умјетнички израз и то инкорпорирају у своје стратегије. У тексту су приказане и описане основне стратегије које градови примењују са графитима као што су: уклањање графита, регулација и кажњавање, као и нови приступи засновани на превенцији који укључују различите едукативне програме, рад са младим графити умјетницима и покретање легалних програма мурала. У тексту се посебно фокусирамо на искуство Београда у овој области, мапирајући контекст и постојећи регулаторни оквир током последњих двадесет година. Представљене су постојеће стратегије Града Београда (уклањање, регулација и кажњавање), али се указује и на запостављене аспекте (превенција и едукација). Поред тога, идентификују се и постојећи проблеми који се огледају у непотпуној регулацији у овом домену као и недефинисаним надлежностима и процедурама. Посебна пажња у тексту је посвећена пројекту Рапресент Групе ИДЕ (од 2010. до 2015) као примјеру могуће образовне инцијативе у овој области. Циљ овог пројекта био је да трансформише градске подземне пролазе у легалне зоне за графите и пружи образовну платформу за младе графити умјетнике. Упркос бирократским препрекама, пројекат је показао потенцијал графита да побољшају запуштене јавне просторе ангажујући младе. Поред тога, показао је и колико је важно да Град Београд има јасно дефинисане прописе и процедуре у овој области, што је један од предуслова за успјешну сарадњу између града и графити умјетника у уљепшавању града.