Архива

Рад проучава однос спектакла и информационих технологија на специфичном пољу културе – на пољу образовања. Показује се да је спектакл у новим технолошким околностима у култури институционално прихваћен као мотивациони фактор развоја појединца.

Глобализовани медији, данас, нису само транспортно средство којим се културе преносе с краја на крај света, већ пре свега инструмент којим мали број тзв. “глобалних играча” − власника медија, покушава да оствари културну и информативну хегемонију. Тим великим играчима на српским просторима, из најразличитијих разлога, придодаје се и армија малих или већих домаћих медијских власника који некритички следе наметнуте обрасце понашања и праксу. У овом раду, аутор, приказујући део свог обимног емпиријског истраживања на тему “Међусобни утицаји политичких елита, нових власника, уредника и новинара и њихов одраз на друштвене промене у Србији на почетку 21. века”, показује какве су последице утицаја српских глобализованих медија на културне и етничке идентитете. Посебно се наглашава потреба активније улоге новинара у овим тешким, транзиционим временима.

Ако је новинарство некада отварало “прозоре у свет”, данас се може рећи како је поглед кроз њих све мутнији, јер повећање броја и величине окана рађа сумњу у истинитост стварности која се приказује. У раду, аутори анализирају садржај тиражне и утицајне дневне штампе у Србији, указујући на њен значај у креирању политичке културе. Тренд који се јасно уочава истиче растући утицај политичких странака, тајкуна и оглашивача, док се интереси радника, мањинских група или опозиције маргинализују. Криза домаће штампе све чешће се брани последицама пропасти глобалне економије или експлозивним дејством интернета, док губитак кредибилитета или професионалних стандарда ретко ко помиње. Новине у Србији се неумерено посипају златном прашином ПР служби и агенција, посредујући стварност у којој политичари и естрада нуде обрасце успеха, представе о вечитом лидерству и лаком богаћењу. Све мањи број запослених у редакцијама и све краћи рокови производње информација значе отварање празног простора у који спремно и навалентно улећу обучени ПР стручњаци, спин мајстори и лобисти, пласирајући садржаје којима истичу све агресивнији политички клијентализам. У суровим условима тржишног приступа и новинарство се неосетно мења, све више личећи на пропагандне летке или огласне табле политичких ментора, добро скривених тајкуна или маркетиншких монополиста. Променљива природа истине садржана у различитим интерпретацијама реципијената, међу идеолошко и културно различитим читаоцима, води напуштању начела новинарске професионалности и преласку у сферу инфозабаве, у којој вести немају карактер јавног добра, већ обичне робе коју поседују најбогатији и најмоћнији појединци.