Архива

У раду се даје кратак преглед средњовековних библиотека на тлу данашње Војводине. На основу извора, али и неких остатака, односно књига и рукописа који су и данас похрањени у библиотекама, са сигурношћу се могу истаћи три библиотеке. Једна је у богатој и славној цистерцитској опатији на Петроварадину, друга се налазила у Бачу који је био ренесансни центар југа Угарске. Крајем средњег века, насељавањем све већег броја Срба и манастир Крушедол имао је своју библиотеку. Осим ових постоје неке индиције да је библиотеку имао још у XI веку и византијски и бенедиктински самостан у Марошвару, односно у данашњем Банату. Из Бача и Крушедола и остало је по неколико књига које ће бити представљене. 

Циљ овог рада је да представи имагинарне личности из дела писане или усмене књижевности, које су због свог карактера, специфичних околности и догађаја, учињеног или изреченог нашле своје место у италијанским устаљеним изразима. Већина анализираних ликова у овом раду је измишљена, док се за неке везују најразноврсније приче и легенде, углавном нејасног порекла. Творац анализираних ликова је индивидуалан и познат субјекат, ако је реч о књижевном делу као извору из којег су преузети, али створитељ ових ликова може бити и колективан, те самим тим непознат субјекат, који је дуго стварао карактеристике својих протагониста у оквиру народне фантастике, митова и легенди, градећи временом нове варијанте и значења. Иако предмет истраживања овог рада чине фраземи савременог италијанског језика, када је реч о овим језичким облицима не можемо говорити о савремености у ужем смислу. Наиме, због устаљености ови изрази представљају својеврсну старину, преношену генерацијама кроз време и простор, те ћемо сматрати савременим оне фраземе који се по облику и значењу препознају у језику и говору 20. и 21. века, аексцерпираћемо их из општих и фразеолошких речника и збирки.

У обиљу теоријски тешко одредивих и стога примамљивих књижевних феномена, магијски реализам заузима значајно место као концепт који је подстакао вишедеценијске расправе. У намери да истражи културни значај магијског реализма као стратегије отпора у постколонијалној књижевности, овај рад испрва кратко разматра терминолошку проблематику, као и невоље са разграничавањем овог приповедног жанра, модуса и стратегије од сродних књижевних категорија и термина. Рад потом прелази на разматрање дијалога који магијски реализам успоставља између међусобно супротстављених система или кодова представљања како би искористио свој субверзивни потенцијал да предочи фрагментарне и хибридне постколонијалне културе и историје и истовремено укаже на проблематику веродостојног приказивања. Посебна пажња посвећује се улози магијског реализма у оживљавању изворних култура некада колонизованих простора и дочаравању плуралности постколонијалних култура, те могућим ризицима његове употребе. Рад се на крају усредсређује и на магијски реализам као глобални феномен који попојединим критичарима свој креативни и подривачки потенцијал најефектније испољава управо у постколонијалној књижевности .Испитује се коначно и како популарност магијског реализма, која се делом може приписати његовој несумњивој способности да преиспише историју и културу из углова битно другачијих од званичних наратива, потенцијално доводи до поновне егзотизације постколонијалних култура, њихове комодификације и комерцијализације.

У раду се локације снимања филмова анализирају као места сећања у смислу у ком их је дефинисао Пјер Нора. Будући да су ове локације у филмовима неретко дигитално модификоване и побољшане, поставља се питање на који начин их публика перципира у биоскопској сали и када се нађе in sity, те у којој мери запамћена филмска слика условљава доживљај реалног простора, и на који начин посета филмским локацијама повратно делује на то како посетиоци памте и замишљају вољени фикционални свет. Филмовима индуковане менталне представе, у спрези са планским брендирањем, од постојећих географских дестинација стварају места сећања глобалне популарне културе, која утичу како на менталне, тако и на стварне топографије. Као илустративан пример преплитања имагинарних и стварне географије узете су рецентне екранизације Толкинових дела Господар прстенова и Хобит, реализоване у режији Питера Џексона, и њиховим снимањем узроковано мапирање и денотирање Новог Зеланда као „дома Средње земље”. Ови процеси се сагледавају кроз призму памћења и имагинације, а на основу резултата анкете Visiting Middle-earth реализоване путем интернета у периоду 19. 5 – 19. 6. 2020. Анкета је била намењена туристима који су посетили локације снимања поменутих филмова на Новом Зеланду и сакупљено је 705 одговора чија се прелиминарна анализа износи у раду.