KUĆA KAO EKRAN: TRANSFORMACIJE MEDIJSKE FUNKCIJE U SAVREMENOJ ARHITEKTURI

/in /by

Ukoliko urbani prostor posmatramo kao tekst, jasno je da grad nudi mnogo mogućnosti za različita čitanja. Zahvaljujući globalnoj ekonomiji i razvoju tehnologije, izgled i upotreba grada na kraju 20. veka se značajno menjaju. Novi društveni odnosi zasnovani na ekonomskom i tehnološkom razvoju, uslovili su pojavu društva spektakla, koje postaje ključno određenje gradskog života. U savremenom gradu slika postaje osnovno sredstvo komunikacije. Izmenjeni identitet savremenog grada uspostavljaju pravila globalnog pravca urbane izgradnje, ali i transformisana medijska funkcija u savremenoj arhitekturi. Uvođenje novih medija u proces arhitektonskog oblikovanja objekata istiskuje tradicionalnu medijsku funkciju arhitekture. U ovom procesu ustanovili smo nekoliko pojava: relativizaciju ili poništavanje fasade; fragmentaciju ili upotrebu dela fasade kao prostora izlaganja; i dominaciju ili tretman fasade kao dominantnog obeležja kuće. Na osnovu posmatranja ovih pojava ustanovili smo novu tipološku klasifikaciju medijske funkcije fasade u savremenoj arhitekturi: fasada kao nosač marketinškog sadržaja; urbani ekrani; arhitektura kao skulptura; i arhitektura kao medijska infrastuktura.

SAVREMENI GRAD KAO PROSTOR SPEKTAKLA: POZORNICA ILI SCENA

/in /by

Izgled i upotreba grada na kraju 20. veka bivaju značajno izmenjeni. Grad postaje arena koja se, zahvaljujući globalnim kretanjima, informatičkom društvu, borbi za međusobni prestiž gradova, ali i drugačijem oblikovanju normi, kulturi ponašanja i tipizaciji stilova života, transformiše u urbanu pozornicu. Preuzimajući sve više scenografska obeležja, savremeni grad postaje mesto na kome tržišna ideologija usmerava i određuje sredstva komunikacije, ali i način percepcije. U procesu karakterizacije savremenog grada značajno mesto zauzima odnos između fizičke strukture građene sredine, sceničnosti objekata i urbanih prostora, i spektakla i prostornog uobličavanja scenskih događaja. Doživljaj urbanog prostora zahteva i sposobnost scenografske percepcije grada. Spektakl, tako, predstavlja jednu od najznačajnijih oblasti života i važan činilac karaktera savremenog grada.

KULTURA I SREĆA

/in /by

Duh kulture sadržan je u sokratovskom pozivu na samospoznaju, u cilju moralnog poboljšanja, mudrosti, dobrog života, koji ne samo da donosi sreću, već jeste sreća. Kultura prevazilazi informisanost i znanje u spoznaji koja doprinosi procvatu života ličnosti i društva. Stvarni smisao kulture je u budnijoj i snažnijoj prisutnosti sebi i svetu. Treba biti svestan suštinske razlike između „imati“ obrazovanje, kulturu kao akumulaciju znanja i „biti“ obrazovana, kultivisana ličnost što je rezultat refleksivnog i kreativnog življenja. Kultura je biofilna orijentacija, jer omogućava slobodan protok i realizaciju životne energije u igri ekspresije i oblika. Dokle god se u vaspitanju, školstvu i društvu uopšte, kulturi ne vrati njen duh, eros koji ju je od pamtiveka prožimao, i dokle god se ona ne bude prenosila, komunicirala mladim naraštajima, sadržinski i formalno, u skladu sa tim značenjem, oni će je doživljavati kao strano telo tuđe njihovim potrebama, interesima i traganju za srećom.

UTICAJ NOVIH KOMUNIKACIONIH TEHNOLOGIJA NA PERCEPCIJU VREMENA

/in /by

Tema sve ubrzanijeg tempa života i lamentiranje nad destruktivnim efektima te pojave nije nova. Ona se javlja još u XIX veku, sa izumom železnice i telegrafa. Savremeni čovek je u doba industrijalizacije počeo da doživljava korenitu promenu odnosa prema vremenu. Sa globalizacijom, koja je došla na talasu novih informacionih tehnologija, ustoličili su se imperativi brzine, hitnosti, „instantizma“, simultanosti i kratkoročizma, kao novih mernih jedinica vremena. Na izvoru akceleracije vremena nalaze se moderne tehnologije, ali je internet doveo taj proces do vrhunca. Pritisak ubrzanja i usitnjavanja vremena, prelivajući se iz ekonomsko-tehnološke sfere, ima tendenciju da kolonizuje celokupan psihološki i društveni prostor. U ovom radu se ne bavimo vrednosnom procenom tehnološke brzine per se, niti nostalgičnim žalom za starim, dobrim, „sporijim“ vremenima. Zanima nas način na koji brzina, kao vrednosno neutralan, štaviše i pozitivno konotiran pojam, prelamajući se kroz psihološku prizmu, konkretno kroz percepciju vremena, postaje užurbanost (urgentnost, hitnost) kao dominantan modus individualne i društvene egzistencije. U cilju što boljeg razumevanja i analize odnosa između brzine i žurbe, kao i njegovih posledica na psihosocijalno zdravlje, razlikujemo tri vrste vremenosti: fiziopsihološku, sociopsihološku i tehnopsihološku. Pozivajući se na rezultate istraživanja koje je, u okviru doktorske teze iz sociologije, sproveo Luc Bonneville sa redovnim korisnicima interneta, pokušaćemo da pokažemo kako kod njih dolazi do mučnog konflikta između navedenih temporalnih modusa i do tzv. „patologije sadašnjosti“.

OSNOVNA ZAKONSKA REŠENJA U KULTURI – SRBIJA, NEMAČKA, LITVANIJA I GRČKA

/in /by

Rad se bavi ispitivanjem važećih zakonskih rešenja u kulturi u četiri evropske zemlje (Nemačka, Litvanija, Grčka i Srbija). Kroz postojeću legislativu (njen obim, strukturu i poziciju u vremenu), kao značajan instrument kulturne politike, oslikavaju se politički smer, društvena atmosfera, ekonomska situacija u državi, previranja, prioriteti i ciljevi. Modernizacija i veliki broj izmena u zakonima u kulturi u ovim zemljama, za cilj su imale (u slučaju Srbije – imaju) usklađivanje sa evropskim standardima. Istražujući Ustave datih zemalja, krovne i posebne zakone u kulturi, (ne)regulisane podoblasti, ekonomske i političke specifičnosti i dr., donosi se zaključak o stanju u svakoj od zemalja, a potom vrši komparativna analiza u odnosu na Srbiju. Najznačajniji element kulturne legislative u Srbiji predstavlja Zakon o kulturi, koji je stupio na snagu marta 2010. godine. Poseban deo rada bavi se međunarodnim aktima u kulturi i poređenjem broja i datuma ratifikacije istih u ispitivanim zemljama. 

POTROŠAČKA KULTURA

/in , /by

DRUŠTVENO U UMETNOSTI

/in , /by

BILBORD KAO SREDSTVO URBANOG SPEKTAKLA

/in /by

Složen odnos grada i spektakla, sadejstvo inovativnih tehnologija i savremenih ideja (medijatektura), različiti oblici interaktivnih urbanih ekrana uspostavljaju savremeni grad kao eksplicitnu pozornicu društva spektakla. Bilbord kao prostor koji govori i jednostavan oblik heterogene vrste spoljašnjih reklama, jedan je od najeksploatisanijih vidova oglašavanja u Srbiji. Pored detaljnog prikaza zakonske regulative i istorijskog konteksta, ovaj članak ima za cilj prikazivanje trenutne urbane scenografije u nas i podsticaj za kreiranje skladnijeg okruženja. Predstavljen je argumentovan estetski vapaj vizuelnog identiteta savremenih gradova, koji postavlja ozbiljnu dilemu: da li treba slediti ideal grada kao centra znanja, napretka i sklada ili hipermodernu ideju o vavilonskoj kuli sveprisutnih interaktivnih ekrana?

PROŠIRENA SCENOGRAFIJA 2: O AUTORIMA/UMETNICIMA

/in /by