Архива

Грађани из различитих држава чланица Европске уније имају различите идеје о културном идентитету, припадности и праву грађанства, али се сусрећу и са питањем коегзистенције различитих културних идентитета, на основу узајамног поштовања и заједничке жеље и настојања да живе у једној заједници на темељима вредности које су европски идеал мира и сигурности. Културни сектор игра важну улогу у условима низа социјалних, економских и политичких импликација. Култура је увек била фундаментални део процеса европске интеграције и витални, елемент у међународним европским односима. У условима пораста глобализованог света, покретљивост људи нарочито утиче на изражавање индивидуалних потреба за сазнањем припадности. Уговором из Мастрихта из 1992. године, први пут је формално правно препозната културна димензија европских интеграција. Будући да је у културној индустрији ЕУ запослено више од пет милиона људи, на културну индустрију се гледа и као на значајан економски сегмент Уније, те је политика Брисела одлучна да повећа конкурентност културног сектора на међународном нивоу. Европски социјални и регионални фондови потроше током једне године више од 500 милиона евра на пројекте са културном димензијом.

Проналажење адекватног модела финансирања културе који ће у великој мери испунити циљеве културне политике, интересе и очекивања културне заједнице, не значи апсолутно опредељење за неки од постојећих концепата финансирања културе, већ изналажење најразличитије комбинације оних организационих димензија које одговарају традицији, друштвено-економском контексту, постојећем систему институција културе, односу државе и културе, економском развоју земље и сл. У процесу моделирања ефикасног система финансирања културе требало би водити рачуна како о културним тако и о економским захтевима. Традиционални модел финансирања културе обично представља уобичајену праксу која се тешко мења, тако да реформе финансирања културе посежу за мерама које имају пре корективни карактер, него радикално мењање модела финансирања културе. У раду се разматрају различите димензије односа државе и културе са посебним освртом на генезу финансирања културе. Затим се даје преглед различитих концепата финансирања културе и друштвено-историјски контекст у коме су различити концепти настајали. Потом се анализирају међународне тенденције у домену економских инструмената културне политике и тржишног димензионирања културног система. У последњем делу рада разматра се финансирање културе у Србији у историјско-компаративном контексту, анализирају текући проблеми и развојне перспективе.