Arhiva

Svetkovine su oduvek bile prisutne u društvenom životu, u pravilnom ritmu periodičnih i cikličnih svečanosti. Po antropološkoj inerciji, svaka javna masovna predstava biva obrazac i odraz društvenog poretka, odnosno biva njegova ekspresija, refleksija, kreacija i transformacija. Performativni karakter kulture predstavlja jednu od primarnih osnova studija spektakla. Spektakl pretvara trajnost svetkovine u situaciju postizanjem efekata sveobuhvatnosti i montirane vizuelizacije. Karnevalska antička i srednjovekovna smehovna kultura, koja podrazumeva groteskni spoj fantastičnog i realnog, povezuje prvobitnu mitologiju (ritual) i umetničku književnost. Menipeja je jedan od glavnih nosilaca i prenosilaca karnevalskog osećanja sveta u literaturi sve do naših dana. Scene skandala i razna narušavanja uobičajenog toka događaja karakterišu menipejsku književnu tradiciju, a naročito bitno određuju dela Dostojevskog. Elemente karnevalske predstavnosti nalazimo u poetikama Rablea, Servantesa, Šekspira, Dostojevskog. Nastanak današnjih kulturnih manifestacija je u neraskidivoj vezi s praznikom, a to znači s dalekom arhaičnom mitološkom tradicijom. Praznik je predstavljao vremenski isečak koji je povezan sa sferom sakralnog, utičući od samog početka na pojavu i razvoj umetnosti i estetske svesti. U kulturi svakodnevog života, praznici su bitno transformisani na štetu obrednih elemenata.

Predmet interesovanja su prostori u kojima se dešavaju susreti između tango plesača i gde ljudi više različitih nacionalnosti i identiteta praktikuju ovaj ples, koristeći Argentinu kao moćnu referentnu tačku, ali u isto vreme konstituišući različite tango izraze. Nove informacione tehnologije, promene u mas-medijima, povećana mobilnost i protok ljudi, promenljive prakse subjektivizacije, zajedno sa intenzivnim i nekad suprotstavljenim životnim “kulturnim poetikama” – sve su deo onoga što čini mogućim formiranje autenične tango društvene prakse. Koje su mogućnosti u datoj situaciji za pokret i brzinu tela tango plesača u najintimnijem prostoru koji oni dele, izraženom kroz određeno shvatanje zagrljaja, i određeno shvatanje hoda tj. koraka? U kojim se sve okolnostima i okruženju aktualizuje zagrljaj? Kako javni izraz zagrljaja otvara prostor za poluprivatno otelovljenje zagrljaja u društvenoj areni? Ovde se bavimo istraživanjem transnacionalne “dinamike” tango plesa, kao i ontološkim dimenzijama tango plesa.

Spektakularna izložba “Svetovi tela”, reklamirana pod sloganom: “fenomenalni pogled na fenomen ljudskog tela”, kojom je nemački anatom Ginter fon Hagens (Gunther Von Hagens), najpre tržišno preporučivao svoj izum – specijalni postupak konzervacije mrtvaca koji se sastojao u tome što ih je klesao – plastificirajući ih, razmatra se u ovom radu kao paradigmatičan fenomen za razumevanje objektivne stvarnosti prisutne u spektakularnoj formi koja je ljudski leš uvela u svet “enterteinmenta” – zabave i “show businessa”. Spektakl kao konkretizovana inverzija života, kao krajnja konsekvenca Gi Deborovog (Guy Debord) “Društva spektakla: Svet tela”, materijalizovan u plastificiranoj zombiziranoj formi, oslikava suštinu samog projekta stvarnosti i čovekovog mesta u njoj, nudeći ključeve za rešenje zagonetke antropološkog usuda zapadnog čoveka koji se približava samoj granici bića u ritualu što oslobađa telo gde je zarobljena nerazmenljiva smrt nad kojom bdi nauka, savršeno se uklopivši u kulturnu matricu sveopšte estetizacije.

Kulturno i antropološko pitanje koje se često postavlja jest ono granice između Kaosa i Logosa – podele na arhaičnog, mitskog čoveka i suvremenog, opterećenog brojnim problemima promišljanja o istoriji i iščekivanju budućnosti. Rituali, svečanosti, spektakli, društvene drame i mitološka simbolika jačali su kulturne i društvene veze između pojedinaca, grupa i zajednica, oni su motivirali čoveka na opstanak i na menjanje prirodnih granica i društvenih pravila i zakona. Mitološka i ritualna simbolika javnih događanja služila je očuvanju društvenog reda i organizacije, ali ujedno je bila i temelj motiviranja kulturnih i političkih promena u društvima. Podupirala je društvene sisteme i poredak, ali i rušila zastarele strukture i sisteme. Stoga treba razlikovati javna i ritualna događanja koja prikazuju i predstavljaju slike i interese društvenih odnosa u zajednici, te ona koja menjaju i preoblikuju društvo prema zahtevima vremena. Konačno, reč je o prevladavanju razlika između čovekovog racionalnog i iracionalnog poimanja sveta i društva.