У тексту се испитује однос медија и интерпретирања стварног. Аутор износи схватање да је у савременим околностима, управо медијима дат примат међу механизмима педагогије стварног. Педагогија стварног одређена је као нарочита обука уз помоћ које различите интерпретације света и друштвених односа бивају прихваћене као поступци разоткривања стварности. Репозиционирање медија у овом процесу доведено је у везу са развојем индустријске производње.
Образовање данас представља један од највећих светских проблема. Због тога што циљеви самог друштва јесу често у конфликту, могуће је уочити различите исходе образовног процеса. Образовање данас има за задатак обезбедити свеобухватан поглед на друштво и његове циљеве, у времену када медији постају све доминантији фактор социјализације. Да би образовање било ефектно и примерено тренутку, оно мора стати у одбрану идеје опште културе. Све противречности савременог друштва у образовању се сажимају, преклапају и преламају, док значај медија у стварању социјалног идентитета постаје неумољиво превалентан. Образовање и даље јесте генератор промена, но оно не може обезбедити прогресивне промене само својим постојањем, нарочито уколико жестину коју медији имају не прилагоди сопственим прерогативима, и стави медије у функцију реализације васпитно-образовних императива. У постмодерном добу умреженог друштва и добу научно-технолошке револуције, која представља основу за глобалну економију, образовање и знање као такво постају кључни фактор који обезбеђује друштвену покретљивост и развој глобалног друштва.
Мичелова дефиниција метаслике се јавља као појам који обухвата спој телевизије, књижевности, ликовне и музичке уметности и слично, али и све видове оглашавања (политичког и економског). Пројектоване слике у потпуности имитирају процес менталних представа у људској свести, а њихово преклапање доводи до замагљивања границе између стварног и нестварног. Овај феномен има за циљ да помути лично расуђивање и доведе до прихватања оног које му је наметнуто. Савремени медији преузимају едукативну улогу традиционалних заједница, и формирају нови облик метаслика, сачињених из низа елемената различитих култура и уметничких праваца, покрета и псеудо-догађаја. Када се оствари сусрет са бићима и новим видовима стварности, које човек никада раније у историји свог постојања није могао да оствари, осим у машти или екстатичним визијама, идеје које му се намећу путем екрана доводе до когнитивних шаблона предрасуда. Међутим, метаслике су слике које садрже специфичну дубину и слојевитост и привлаче и захтевају пажњу. То су слике покретачке и стваралачке снаге о којима ће у раду бити више речи.
У раду се бавимо односима између медијске културе, деструкције и терора. Анализирали смо однос медија и недржавног, као и државног терора, и тактике преко којих и једни и други, услед велике моћи медија, промовишу своје интересе. Такође смо уочили и све већу потребу медија за спектакуларним и деструктивним садржајима, што чини услове за симбиозу медија и деструкције. Писали смо и о холивудској филмској индустрији, као важној парадигми у креирању глобалне медијске културе, и о њеном деловању у стварању подстицајног модела који карактерише империјална логика и пропагандни карактер.
Рад анализира утицај новог технолошког и медијског окружења на књигу, виђену у најширем смислу: као штампани текст и екранска структура, као део књижевног канона и учило. Култура странице и култура екрана траже различите способности и захтевају различите технике приступа тексту. Штампано штиво тражи од читаоца усредсређење и нуди му моновалентну информацију, док електронско штиво захтева раслојавање читаочеве пажње и нуди поливалентну информацију, али не гарантује поузданост. Однос страничне и екранске културе дефинише неусаглашен однос према новим информатичким технологијама: подела Сузан Гринфилд, у књизи Људи сутрашњице, која однос према дигиталној сфери класификује као вебофорију, вебофилију и вебофобију и даље је на снази у ери развоја друштвених мрежа попут Фејсбука и Твитера. Док страх од технологије извире из дубоко укорењеног страха да би привид могао да замени истину, вебофорија превиђа да и сам интернет мења своју медијску природу.
Хип-хоп је неодвојив од моралних промишљања везаних уз често погубна стања младих који живе у економски разореним заједницама у Америци и широм света, младих често принуђених да прибегавају криминалу и другим морално сумњивим делима ради преживљавања и одржања. У култури коју глобално овековечују медијски производи што зарађују тргујући сликама, етика тих медијских производа мора се посматрати као мера саучесништва у често опасним перформансима хип-хоп понуде. Ово истраживање је покушај да се разумеју политике, естетика и последице перформативних аспеката хип-хопа. Као уметничка форма, хип-хоп је перформанс који ствара друштвено набијене импликације. Но, шта је стварно у комплексној извођачкој уметности каква је хип-хоп? У хип-хопу ретко постоји граница између живота и уметности због тога што је хип-хоп начин живота, колико и форма уметности; стога се поставља питање: колико је хип-хоп уметност извођења и произвођења друштвених и етичких кодекса, а колико одраз неких ранијих закона? Као најутицајнији и најпродаванији хип-хоп уметник свих времена, Тупак Шакур је важан пример перформативне стране хип-хопа, нарочито у његовој првој главној улози, у филму Ернста Дикерсона “Фаца” (Juice, 1992). Хип-хоп и медији који га емитују створили су изузетно опасну извођачку уметност, а “фаца” или поштовање често се морају платити животом. Простор за ову опасну извођачку уметност створен је моралним падом. Да би се извукао из сумњиве ситуације, хип-хоп мора да се одупре неконтролисаној комерцијализацији, истовремено стварајући простор за уздизање угњетених. Он мора да обнови и слави свој смисао за етичку сврху.
У тексту се медијски окулароцентризам сагледава као својеврсна некултура самопотврђивања посредством реплицирања модела медијског приказивања. Технолошко усавршавање продукције визуелних записа више није подстакнуто идеалом „картезијанског перспективизма“, већ одржањем фасцинације визуелном разменом. У постиндустријском друштву визуелни записи не производе стварност, они не конструишу истину, једнако као што не теже њеном разоткривању, они се производе као означитељи механизама надзора. На тај начин медијска хиперпродукција приказâ још једино објављује да над оним што је у фокусу постоји нека власт, непроглашавајући прихватање одређене интерпретације стварног као грађанску обавезу, јер се од вере у Истину коначно одустало, већ пристанак на учешће у одржању механизама означавања надзора.
У тексту су анализирани предмет и циљеви теорије медија. Теорија медија схваћена је као систематско промишљање масовних медија и специфичне медијске стварности. Њен циљ је посматрање медија и медијске стварности у њиховој свеукупности и свим њиховим видовима. Њом се тежи да се открију, опишу и протумаче опште одлике масовних медија, као и медијске стварности, било као производа специфичне стваралачке делатности, било као репрезентације емпиријске стварности и односа у њој. Разлог заснивања теорије медија као посебне научне дисциплине препознат је у потреби да се дефинишу, класификују и објасне специфичности медијске стварности, као и разумевања масовних медија.
Интензиван напредак комуникацијских технологија, те развој друштвено-хуманистичких наука, утицали су на заснивање читавог низа научних дисциплина које из различитих углова прилазе проучавању масовних и нових медија. Међутим, ниједан од развијених приступа унутар студија медија у свој фокус није поставио разумевање лепог у медијским световима, чиме је отворен простор заснивању естетике медија која би се овим питањем бавила. Ипак, не постојање сазнајне дисциплине која као свој предмет препознаје питање лепог у медијским световима, још увек не обезбеђује довољне услове за конституисање естетике медија. Како би овако дефинисан предмет био постављен у сâм фокус истраживања, неопходно је одговорити на питања да ли се може говорити о постојању посебног предмета истраживања којим би се естетика медија бавила, а којим се не бави ниједна друга дисциплина, те који методолошки приступ би ваљало применити како би се обезбедила аутономност овако постављеног предмета? У тексту ће бити разматрани неопходни услови, као и сама потреба заснивања овако претпостављене сазнајне дисциплине.
Адреса: Риге од Фере 4, Београд
Фиксни телефон: +381 11 2637 565
Факс: +381 11 2638 941
Електронска пошта: kultura@zaprokul.org.rs
Сва права задржана | Часопис Култура
