Публикације

NASILJE I SPORT

КУЛТУРА И НАСИЉЕ: САМООПИСИВАЊЕ СЕМИОСФЕРНОГ ЈЕЗГРА И ДРУШТВЕНО НАСИЉЕ

Предмет рада су аспекти друштвеног насиља као културолошког знака у литерарном хронотопу. Феномени су размотрени у семиотичком кључу, с позиције теорије о семиосфери с доминантом на нееластичним семиосферним језгрима културе. Акценат је на истраживању насиља које култура производи као самобезбедносни механизам, дакле као рецидив сопствене самозаштите. Анализа је осликана примерима из свевременске Андрићеве прозе пограничног типа. На фону страдања Босне у хијату трију царевина, јасно су издиференциране битне разлике према природи социјалног насиља које проистичу из разлика у самоописивању култура Истока и Запада. Битно измењени стандарди Европе у корист хуманизације правне норме и ратне етике у 19. веку – допринели су томе да се заостала пракса окрутног насиља тимарског турског система у Европи новога доба доживљава као варварство и нецивилизованост и да тежи томе да брутално насиље елиминише из легитимних стандарда самоописивања европске културе.

УМЕТНОСТ НАПАДА ИЛИ КАКО ИЗЛОЖИТИ НАСИЉЕ

Рад истражује како и на који начин нови трендови и појаве у уметности производе и редефинишу рад кустоса и начине презентације уметничких дела. Као пример су представљене и анализиране две скорашње изложбе из две еминентне лондонске галерије. Однос уметности и насиља има дугу и сложену историју. Обе изложбе се на свој специфичан начин баве тим феноменом. Почетком ове године галерија Тејт Британија (Tate Britain) је представила изложбу Угрожена уметност: историјски преглед иконоборства у Британији. У исто време Галерија Гагосијан (Gagosian Gallery London) је представила дела двојице аутора Мауриција Кателана (Maurizzio Cattela) и Лучија Фонтане (Lucio Fontana). Три су видљива тренда у односу уметности и насиља: Прво, грубо насиље према уметничким делима до уништења уметничких дела; друго, уметници и уметност користе различите акте насиља као део свог дискурса и језика; треће, уметност узвраћа ударац, напада и прозива доминантне друштвене теме, уврежена мишљења и предрасуде. Професија кустоса није јако стара, постоји тек неких двесто или више година. Дуго година главно занимање кустоса је било чување и периодично излагање поверених дела. Са свим променама које су се десиле и дешавају у савременој уметности захтеви који се постављају пред кустоса постају много сложенији. Улога кустоса се мења од ревносног чувара збирки све више постаје аутор и коаутор у презентирању уметничких дела.