Tag Archive for: уметност

Након чувене Адорнове реченице: ,Писати поезију после Аушвица је варварство, поставља се питање да ли је етички представљати холокауст у уметности и ако јесте, на који начин је то могуће учинити. Дискурс холокауста мотивисао је и покренуо бројне уметнике и критичаре на промишљање и дискусију о неразјашњеним питањима репрезентације холокауста: Ко има право да покуша да представи холокауст? Како треба представљати холокауст и како се можемо бавити питањем одговорности у послератном свету? Поезија, ритуал, музика, филм, фотографија, уметност уопште, помажу нам да се сетимо, подсећају оне који се нису чак ни родили да морају да осете патњу коју су имали среће да избегну, не само зарад одавања почасти жртвама, већ да би и сами остали хумани. У Аушвицу су култура, наука, уметност, прогрес постали наказне слике у огледалу људског бивствовања. Питање које се стално поставља пред нама после Аушвица је: Да ли је Аушвиц крај-врхунац наше културе, или је прекретница коју још нисмо разумели? Да ли је могућа уметност која ће изразити истину о Аушвицу? Ако холокауст означава историјски преокрет због примене екстремног насиља масовног убијања, онда тај преокрет поставља пред индивидуално сећање и колективно памћење сасвим нове изазове.

У разматрању крајње сложеног односа науке и уметности, велику помоћ нам може пружити праксеологија. Основни задатак ове науке о ефикасној делатности, по Котарбињскoм, јесте да формулише опште препоруке, захтеве и норме којих се треба придржавати при свакој делатности да би та делатност била успешна. Уметничко дело представља сложен производ који има специфичну структуру, па тако анализа његових различитих аспеката захтева, поред методолошких основа теоријских истраживања, и методолошке основе емпиријских истраживања. Даље формирање историје и теорије уметности биће све више условљено спољашњим утицајима који су производ интензивног научног и техничко-технолошког развоја. Наше доба карактерише конгломерат најразличитијих научних области, теорија и научних метода. Отуда је наш задатак да, сходно зацртаном циљу праксеолошког проучавања односа науке и уметности, употребимо одговарајућа средства и алатке који ће у потпуности бити у функцији решавања одређених проблема.

Савремена култура према Маркузеу постаје једнодимензионална. То значи да се укида разлика у културним слојевима и сви постају њени конзументи. Међутим, разлика у реалним економским слојевима друштва и даље остаје огромна. Управо због тога Маркузе назива савремено друштво ирационалним. Маркузе говори о култури у најширем смислу: уметности, политици и образовању. Уметност, филозофија и религија служе да се одржи већ постојећи систем, и појединац је слободан да мисли само ако се уклапа у већ успостављене шеме. Образовање је такво да га оно само припрема да се снађе у оквиру већ постојећег тржишног система и бави се пре свега позитивном науком, док питање друштвених промена бива остављено по страни. Последица тога је да појединац постаје све мање заинтересован за политичка дешавања. Због тога Маркузе на трагу немачке класичне филозофије и Маркса сматра да је неопходна темељна критика постојеће културе која ће да се заснива на реалним процесима.

Аутор у раду настоји да прикаже место односа моралног, доброг, лепог и уметности у Кантовој естетици. Основна теза рада је да ова веза, која је веома важна за Канта, није и саморазумљива за субјективистичко разумевање естетских феномена и проблема, те да њено тврђење подразумева својеврсно реконцептуализовање традиционалног разумевања односа доброг и лепог. Анализа понуђена у раду има за циљ да проблем субјективне општости у Кантовом разумевању представи као хоризонт на позадини ког се одвија таква реконцептуализација.