Публикације

ЈАВНИ ДИСКУРС И САВРЕМЕНО НОВИНАРСТВО

Новинар-манириста и нема сопствених намера. Одриче се чина стваралаштва у новинарству. Стваралаштво замењује фразирањем. Клони се своје маште. Понављање схема, клишеа, шаблона јесте интелектуална раван по којој се најчешће креће. Језиком се само ублажавају стварне напетости и лакира стварност, у црно или бело, свеједно. Његово незадовољство постаје гротескно парцијално кретање према лажним украсима. Уместо да се наоружа мудрошћу и стрпљењем, новинар се сурвава у клишетизиране меандре језика и са патетичном упорношћу не суочава се са правим проблемима. Новинар као да не види добро, па и језик прилагођава упорном слепилу увећавајући еуфемистичка чворишта свога језика. Он, најчешће, само алудира на ствари, али их не чини видљивим. Он трага, али ређе налази. Сумња, али не открива до краја. Делује по принципу истоветности, мењајући мало простор око себе. Принцип сличност је његов трајни поетички мото. Новинар-манириста свуда види сличности и знаке истоветности. За њега све појаве личе помало једна на другу. Тешко увиђа запретане везе међу стварима.

ПРИРОДНО СТАЊЕ МУЛТИКУЛТУРАЛИЗМА

У раду се на скоковит начин читаоцима предочава актуелност теме мултикултурализма данас. То поље, као вечито неисцрпно, постало је актуелно у другачијим формама истраживања. Текст се не бави системом образовања темељно и директно, али има за циљ да мултикултурализам представи у контексту теме образовања и важност познавања више култура и више језика.

ФИЛОЗОФИЈА И ЈЕЗИКОСЛОВЉЕ У ДЕЛУ САВЕ МРКАЉА

Намера овог рада је да се критички преиспитају филозофске основе схватања језика Саве Мркаља. Посебна пажња ће се посветити анализи његових промишљања о „пореклу“ језика, те дефиницијама језика и језичког знака. На овај начин ауторка ће настојати да одреди који је филозофски утицај најдоминантнији у Мркаљевом „језикословљу“.

БЕОГРАД У САВРЕМЕНОМ СРПСКОМ ФИЛМУ: УРБАНЕ ПРИЧЕ

Први корак у анализи простора је подела локализатора према критеријуму: унутра/споља (дом/улица). То је уједно и подела на своје/туђе, безбедно/небезбедно, културно/некултурно. У филмовима чија се радња дешава на Новом Београду, ова се разлика укида: ни у кући, ни на улици, јунаци нису безбедни; угрожени на целој територији, они као пријатељски простор виде део града с друге стране реке. Подела на горњи/доњи ниво има уобичајено значење: под земљом се налазе негативно маркирани простори, на вишим нивоима позитивно обележени локализатори. У филмовима о старом Београду, подела на унутра/споља (своје/туђе) некада се врши према граници четврти: унутар дела града који доживљавају као свој, протагонисти су заштићени. По значењском потенцијалу издвајају се: обала, мостови, кровови. На крововима се окупљају пријатељи из краја и формирају квазипородице. Јунаке анализираних филмова видимо чешће у јавним него у приватним просторима. Из територије која нуди заштиту у потенцијално опасну зону води их жеља за контактом.

ЈЕЗИК – PHYSEI ИЛИ THESEI