ГЕНЕРАТИВНЕ УМЕТНОСТИ И ДИГИТАЛНЕ СЛИЧНОСТИ
У овом раду разматрају се аспекти генеративне вештачке интелигенције, напредног облика вештачке интелигенције који је оспособљен за креирање нових података и оригиналних садржаја попут текста, слике, аудио или видео-записа или музике, и који уз помоћ софистицираних модела тзв. машинског учења и генеративних супротстављајућих мрежа, учествује у културној
продукцији. У светлу генеративне уметности, за коју Лев Манович (Lev Manovich) сматра да подразумева истински нове културне артефакте са дотада непознатим садржајем, естетиком и стилом, посебно ћемо се фокусирати на примену генеративне вештачке интелигенције на филм. Разматрањем три парадигматична филмска примера сагледаћемо тачку деконструкције идеје филма као линерног са једне, и питање аутентичности, репрезентације и идентитета, са друге стране. У питању су документарни филм Ино (Eno) Гарија Хуствита (Garry Huswitt) из 2024. у коме вештачка интелигенција сваки пут монтира видео-материјал у реалном времену биоскопске пројекције, а потом и два остварења која проблематизују интеграцију дигиталних ликова у филмску слику испитујући импликације тзв. дигиталне сличности – епизода Џоан је грозна (Joan is Awful) дистопијске серије Црно огледало (Black Mirror) из 2023. и играно-анимирани филм Конгрес (Congress) Арија Фолмана (Ari Folman) из 2013. године.
