Публикације

КУЛТУРА СЕЋАЊА И ЈАСЕНОВАЧКИ МУЧЕНИЦИ

/in /by

У чланку су описана и анализирана два случаја праксе у култури сећања
на јасеновачке мученике. Филм Дара из Јасеновца привукао је велику пажњу, пости-
гавши високу гледаност, али је, уједно, произвео и оштре негативне реакције дела
јавности. С друге стране, изложба Јасеновац, логор смрти, земља живих код најши-
ре публике прошла је не особито запажено, мада су реакције оних који су изложбу
видели биле позитивне. И један и други пројекат почивао је на идеји „да се открије
име и лице жртве”, оба су уживала финансијску помоћ официјелних тела, али реак-
ција јавности на њих била је различита. Разлог je свакако и природа медија, будући
да је филм, у односу на камерну изложбу, далеко утицајнији на обликовање свести и
расположења широке публике. Међутим, не може се занемарити, када је реч о рецеп-
цији, ни инсистирање другог пројекта на катарзи и помирењу – при чему је снажно
изражена управо хришћанска, новозаветна идеја покајања и васкрсења. Изразита
нерелигиозна димензија савремене филмске индустрије, међутим, предупређивала
је да се овакав приступ можда примени и на Дару из Јасеновца. Ипак, и такав угао
уметничке рефлексије није без контроверзи, будући да отвара морална, па и дру-
штвена питања учешћа друге стране у превазилажењу наше колективне трауме.

ДАТИ ИМЕ И ГЛАС ЖРТВИ – КОЛЕКТИВНА ТРАУМА И ТЕМА ГЕНОЦИДА НАД СРБИМА У НЕЗАВИСНОЈ ДРЖАВИ ХРВАТСКОЈ (1941−1945) У САВРЕМЕНОЈ СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

/in /by

У раду се разматра феномен колективне трауме, изазване геноцидом
над српским народом у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата
(1941−1945), који је у српској књижевности као тема спорадично заступљена, односно, у дијаметралној супротности с размерама овог институционализованог злочина (у лику фашизма и верског фанатизма), сачуваног у колективном доживљају,
памћењу и документима. Прегледом књижевне продукције током социјалистичке
Југославије, установљава се да тек с распадом Југославије долази до песничког елаборирања ове теме, најчешће у поемској форми, попут збирке Опела Милана Комненића, а с почетком 21. века и рафинираних, интимистичких опуса, попут збирке Бол
Мирослава Максимовића, односно, на архивском предлошку доследно исписаних,
тј. оживљених гласова жртава, којима је враћено достојанство постојања (након
масовног и насилног уништавања, најчешће и без гроба), у збирци Страдања Јелене
Ковачевић. На примерима три песничке збирке посматрају се различити стилско-
-уметнички поступци, генеза и различити приступи у обради ове естетике ужаса са
закључком да тек XXI век даје у потпуности сазрела, високоестетизована остварења, као трајан допринос српској књижевности, али и предложак за нека будућа
дела, која ће бити инспирисана овом темом

МЕМОРИСАНА КОЛЕКТИВНА ТРАУМА КАО ЧИНИЛАЦ НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА

/in /by

Током свог постојања и историјског потврђивања на Балканском полуострву, Срби су били изложени великим страдањима од стране оних који су настојали да освоје овај простор. Ово страдање је посебно изражено у XX веку у којем је над
српским народом у Независној Држави Хрватској извршен тотални геноцид. После
Другог светског рата у комунистичкој Југославији та велика национална траума
је потискивана и минимизирана. Уместо истине о њој створена је идеолошка лаж
која се понавља до данас у циљу умањивања броја српских жртава. Осветљавање
ове историјске истине је актуелно јер је након пола века дошло до обнављања усташке идеологије, нових злочина и погрома над српским народом у циљу стварања етнички чисте Хрватске. Жртве су проглашене агресорима, а њихово масовно убијање
и протеривање се данас слави као највећи државни празник. Сакрализација злочина
чија историјска дубина скрива тотални геноцид над српским народом постала је
најбитнији чинилац хрватског националног и државног идентитета. Упитност
тог монструозног пројекта тражи и адекватан одговор. Аутор у овом раду доказује
да такав одговор може бити само потпуно памћење ове трауме као чинилац српског националног идентитета.