Суспензија невјерице – хисторијска знаност пред изазовима метамодернизма
Будући да је почетком трећег десетљећа 21. стољећа с пандемијом COVID-19 и ратом у Украјини експандирала свијест о свеопћој кризи, чини се да је сазрио прави тренутак за етаблирање спасоносне епистеме – метамодернизма. Стога је оправдано очекивати да, унаточ пословичној дисциплинарној конзервативности и инертности, ни хисторијска знаност неће моћи избјећи укључивање у његову первазивну епистемичку матицу. Након сумарног приказа прокламиране генеалогије, онтологије, епистемологије, методологије и аксиологије нове „постапокалиптичке” филозофије метамодернизма, испитат ће се могући креативни потицаји за метамодернистичку трансформацију хисторијске знаности. Притом ће се пропитати претпоставка да би најефикаснији замашњак тога процеса могао бити концепт „отјеловљења” (embodiment) као темељ за редефиницију епистемолошког статуса
повијесног актера, али за трансдисциплинарно отварање хисторијске знаности према природним и биомедицинским знаностима, што данас већ егземпларно илустрирају хисторија тијела, хисторија емоција и хисторија осјета.
