Резултати претраге

Потрошачко друштво у коме живимо намеће конформизам као нужну и пожељну особину личности. Мало је данас људи, како младих тако и старијих, који критички промишљају, а не само слепо усвајају и прате дешавања која их окружују. Ипак, ако желимо имати самоактуелизоване личности, што је један од циљева хуманистичке педагогије, нужно је да та личност има развијен критички однос према конзумирању различитих садржаја, самим тим и медија. У раду се указује на импликације које телевизија може имати на развој интересовања код младих. Телевизија је један од водећих фактора који утичу на младе у најширем смислу, стога и на њихова интересовања. Овим путем смо покушали да објаснимо утицај телевизије на младе, различит карактер интересовања, механизме настанка и њихову периодизацију, као и повезаност телевизије и интересовања. Истраживањем је потврђено да телевизија утиче на развој интересовања код младих и да учесталост емитовања једног садржаја повећава ниво интересовања за тај садржај, као и то да млади имају висок ниво интересовања за телевизијске садржаје забавног и спортског типа. Међутим, оповргнуто је да се интересовања за одређени телевизијски садржај одражавају на остала интересовања младих. Отворена су и питања критичког мишљења младих према медијима свих садржаја, квалитету телевизијских садржаја, пасивизацији младих, заинтересованости младих за учешће у емисијама забавног типа, недоумицама око учешћа у емисијама едукативног типа и коришћењу едукативних садржаја који се приказују на телевизији, као подстицај при учењу.

Тема све убрзанијег темпа живота и ламентирање над деструктивним ефектима те појаве није нова. Она се јавља још у XIX веку, са изумом железнице и телеграфа. Савремени човек је у доба индустријализације почео да доживљава корениту промену односа према времену. Са глобализацијом, која је дошла на таласу нових информационих технологија, устоличили су се императиви брзине, хитности, „инстантизма“, симултаности и краткорочизма, као нових мерних јединица времена. На извору акцелерације времена налазе се модерне технологије, али је интернет довео тај процес до врхунца. Притисак убрзања и уситњавања времена, преливајући се из економско-технолошке сфере, има тенденцију да колонизује целокупан психолошки и друштвени простор. У овом раду се не бавимо вредносном проценом технолошке брзине пер се, нити носталгичним жалом за старим, добрим, „споријим“ временима. Занима нас начин на који брзина, као вредносно неутралан, штавише и позитивно конотиран појам, преламајући се кроз психолошку призму, конкретно кроз перцепцију времена, постаје ужурбаност (ургентност, хитност) као доминантан модус индивидуалне и друштвене егзистенције. У циљу што бољег разумевања и анализе односа између брзине и журбе, као и његових последица на психосоцијално здравље, разликујемо три врсте времености: физиопсихолошку, социопсихолошку и технопсихолошку. Позивајући се на резултате истраживања које је, у оквиру докторске тезе из социологије, спровео Luc Bonneville са редовним корисницима интернета, покушаћемо да покажемо како код њих долази до мучног конфликта између наведених темпоралних модуса и до тзв. „патологије садашњости“.