Архива

Дефинисана углавном као анонимна и хомогена маса која конзумира садржаје са малих екрана, телевизијска публика је у досадашњим теоријским промишљањима прошла пут од пасивног посматрача, односно пуког пријемника порука у првобитним истраживањима, преко активног тумача који користи телевизију за задовољење одређених потреба, па до најновијих пројекција о „гледокорисницима“ као активним индивидуалним креаторима програма у контексту нове дигиталне ере. Развој нових информационих технологија који је довео до дигитализације телевизије и конвергенције медијског окружења, наметнуо је истраживачима публике захтев за новим теоријским перспективама не само у погледу „активности“ телевизијске публике, већ и у погледу редефинисања самог значења телевизије и њених различитих употреба у односу на досадашњу традицију гледања телевизије. У раду се излажу и анализирају ови теоријски прилози разумевању рецепцијске стране дигиталне телевизије.