КОНФЛИКТ ИДЕНТИТЕТА У ПРОЦЕСУ АСИМИЛАЦИЈЕ ЦИГАНА – РОМА

/in , /by

ПЛУТАЈУЋИ ГЛАМУР – РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА, ПЕРФОРМАТИВНОСТ И ИДЕНТИТЕТ У ЗВОНУ МОБИЛНОГ ТЕЛЕФОНА

/in /by

У овом чланку посматрамо музичке мелодије звона мобилних телефона као виртуелне, комуникативне и културне представе сопства. Разнолика и динамична публика тумачи знаке који се преносе неочекиваним оглашавањем звона на телефону, чиме се успостављају вишеслојне позорнице културних значења. Наш је аргумент да музичке мелодије звона делују као нека врста музичке мадлене, у смислу који је овим колачићима дао Марсел Пруст: то су ненадани покретачи нашег сећања, који мимо наше воље развијају замршене мреже индивидуалног и колективног памћења. Због тога су звона на мобилном телефону савршено погодна за представљање себе и приказивање (суп)културних идентитета у јавној сфери.

ФИЛОЗОФИЈА И ЈЕЗИКОСЛОВЉЕ У ДЕЛУ САВЕ МРКАЉА

/in /by

Намера овог рада је да се критички преиспитају филозофске основе схватања језика Саве Мркаља. Посебна пажња ће се посветити анализи његових промишљања о „пореклу“ језика, те дефиницијама језика и језичког знака. На овај начин ауторка ће настојати да одреди који је филозофски утицај најдоминантнији у Мркаљевом „језикословљу“.

ЛИЦЕ СПЕКТАКЛА

/in /by

Узимајући за основно полазиште оштећену фотографију Лице (2001), словеначког аутора Дамјана Коцјанчича (1970) у паралелној анализи са Дишановим (1887) Портретом замјене (1942), ова теоријска студија је кроз интердисциплинаран приступ покушала да освјетли континуитет који стваралачка идеја остварује кроз протицање у времену, али и различите учинке, условљене идентитетом реципијената и културним обрасцима у којима је ситуирана. 

Стратегија прерушавања као контактна тачка двају аутора проблематизује питања самог ориганала умјетничког дијела, односно фотографије, затим родне варијабилности и коначно улогу прерушеног субјекта у јавном простору. Бјелина која је настала деструктивном, иконокластичком акцијом на Коцјанчичевом портрету антиципирала је питање коауторства, простора у контексту хетеропатије и тенденције савременог друштва да кроз машинску интервенцију на лицу и спектакуларне чинове, одгоди своју пролазност. Могућношћу да фалсификује појединце, народе и историју, фотографија нам кроз фантазматична прерушавања и идентитете других, отвара простор за игру без одговорности. У том процесу, јавно лице спектакла, као инструмент адвертајзинга, конвертује своју вриједност у економски, културни и друштвени капитал, подешавајући људе за елитне друштвене класе, дајући им снагу супериорних и доминантних лица. 

Машинизовани поглед новог свјетског поретка у оном Вирилиовом смислу, заправо је поглед медија што обликује наше идентитете, чинећи нас фотографијом судбине у којој смо објективизирани технологијом и њеним дестуруктивним чиновима као крајњом тачком комформистичке егзистенције, када у име културе, превласт над поријеклом, брутално, без милости, преузима машина. 

PERCEPTION AND PERCEPTABILITY – ISSUES OF GAZE AND EMASCULATION IN HIGH FIDELITY

/in /by

У раду се разматрају механизми погледа у роману и у филму “High Fidelity”. То подразумева идентификацију лика с позицијом посматрач/субјект, што је типично мушка позиција, или призор/објект, што је типично женска позиција. Овако дефинисане родне категорије нису универзалне или природне категорије, већ друштвено одређене категорије повезане с одређеним особинама (мушки – доминантан, агресиван; женски – пасиван, повучен). У чланку се анализирају и импликације такве идентификације, могуће последице немогућности да се заузме жељени положај, те могући начини компензације.

IUGO, ERGO SUM РЕКОНЦЕПТУАЛИЗАЦИЈА АНТРОПОЛОШКОГ КОНТИНУУМА

/in , /by

Персонални компјутери, мобилни телефони, ајпод, ајфон, ајбук, интернет, скајп, онлајн куповина и учење – само су неки од неминовних елемената савременог живота. Ипак, технолошке промене које су измениле свет некако су оставиле образовни систем непромењеним, чиме је створен огроман јаз између процеса учења и поучавања у школама и начина стицања знања у свакодневном животу. Без обзира на глобалну технолошку и информациону инфраструктуру, информатичко друштво неће се трансформисати у друштво знања док сваки појединац не буде оспособљен да одабере, организује, пренесе и користи информације на креативан и друштвено одговоран начин. У оквиру филозофије образовања анализирамо идеје Алана Бадјуа и Жака Рансијера.