(НЕ)КУЛТУРА ДИГИТАЛНОГ ДОБА

/in /by

Данашњи студенти причају дигиталним језиком и процесуирају информације веома различито од претходних генерација. Постоји довољно доказа који потврђују да је питање утицаја дигиталних технологија на омладину и процесе учења неправедно запостављено и да се образовне институције и надлежни органи морају озбиљно посветити изучавању ове области. Нема образовања без комуникације, али какву комуникацију обезбедити у образовном систему који се налази у дигиталном добу. У време пре појаве електронских мас-медија, учитељ је био најважнији у давању информација о свету својим ученицима, био је задужен за успостављање њиховог вредносног система и норми у друштву, што је са увођењем масовних медија промењено. Дигитално доба донело је са собом изучавање вештина као што су процена, анализа, приступ, учествовање и креативност, а које су од значаја током решавања проблема који се јављају у свакодневном животу. У раду се критичком анализом обрађује глобални феномен „дигиталних домородаца“ са посебним аспектом на њихове способности учења у традиционалном оквиру образовања.

ПОП-АРТ

/in , /by

КОМОДИФИКАЦИЈЕ ИГРЕ – КРИТИЧКЕ ПЕРСПЕКТИВЕ УМЕТНОСТИ ДИГИТАЛНИХ ИГАРА

/in /by

У другој половини XX века дошло је до темељних промена у глобалном начину производње, пре свега у схватању слободног времена и поимању игре. Као структурно децентрализован и флексибилан, дигитални капитализам креће се у сфери социјалних мрежа, огромних онлајн игара и платформи за пријатељска окупљања. Појам игре дубоко се усадио у микро и макро економије тих интерактивних окружења стварањем друштвеног капитала, симболичког капитала, емотивног капитала и финансијског капитала. Дела Паола Вирна и Матеа Пакинелиа помажу нам да схватимо иновативне и компетитивне стране мреже. Иновативни и компетитивни аспекти социјалних (дигиталних) мрежа и културе уопште схваћени су као инхерентни “животињски дух” људског који, у крајњем, доводи до “нематеријалног грађанског рата”. Утолико култура није оно што “хуманизује” животињско у људском, него тек један од многих аспеката бројних борби у друштву чистог “zoe”. Ситуационистичка визија друштва будућности као друштва минималног нужног рада, бескрајних стања игре и интеракције, данас се материјализује у дистопијском моделу разорних војних игара, мрежне порнографије и финансијализације либида. Ник Дајер Вајтфорд и Грег де Пеутер предлажу моделе и износе могуће уметничке приступе који би могли адекватно да одговоре на изазове што собом носе дигитални капитализам и његови темељи у либидалним економијама.