Arhiva

Ranko Radović (1935-2005), profesor, arhitekta i urbanista i teoretičar arhitekture, bio je jedan od ključnih učesnika u artikulaciji arhitektonskog diskursa koji je otvarao prostor za nove estetske prakse 1970-tih i, naročito, postmodernizam 1980-tih u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji. U ovom radu se ispituju tri glavna toka Radovićevog rada: akademski, na predmetu Savremena arhitektura, projektantski, odnosno istraživački, i javni, kroz aktivno učešće u arhitektonskoj kulturi perioda. Istraživanje je fokusirano na prvi period njegove karijere, do početka 1980-tih, u kojem on uspostavlja specifičan pristup kritici visokog modernizma. U radu se takođe ispituju i relacije prema nekoliko ključnih aktera i predstavnika prethodnih generacija, pre svega profesora beogradskog univerziteta Nikole Dobrovića, Milorada Pantovića, Olivera Minića i Bogdana Bogdanovića. Od središnjeg značaja je postavka arhitektonskih projekata za Spomen kuću na Tjentištu (1964-1972) i Privremeni zanatsko-uslužni centar u Beogradu (1968-1971), kroz koje se kritika dominantne prakse modernizma usmerava u pravcu kritičkog regionalizma, odnosno postmodernizma.

Proučavajući digitalne medijske tehnologije i društvenoobrazovne promene pod njihovim uticajem kod nas, ispitivali smo i navike konzumenata tradicionalnih naspram digitalnih medija, kao i kredibilitet online sadržaja na koje su konzumenti upućeni. Opšti je zaključak da se internet kao digitalna platforma najčešće koristi na tradicionalan (analogan) način, kao kanal jednosmerne distribucije medijskog sadržaja, kao i da se interaktivnost svodi na ostavljanje komentara i uglavnom proizvoljnih stavova čitalaca. Inovativna upotreba digitalnih tehnologija koja pruža neograničene mogućnosti – od iznošenja i sakupljanja činjenica, preko povezivanja sa drugim relevantnim izvorima i dokumentima, zatim otvaranja debata i omogućavanju participacije čitalaca u definisanju društvenih problema, njihovom argumentovanom osvetljavanju iz različitih uglova, pa do pokretanja na akciju u funkciji rešavanja problema – za većinu i dalje nije interesantna. U ovom radu takođe ukazujemo na neophodnost izrade (dorade) istraživačkih metoda, tipologija i tehnika koje će biti u stanju da obuhvate što veći broj onih elemenata novih medija, koji ih razlikuju od tradicionalnih medija.

Jedan od zahteva savremenog društva jeste i upotreba mnoštva različitih medija i informacionih tehnologija, te tako oni postaju deo elementarne pismenosti. Pošto biblioteke u informacionom društvu imaju veliku ulogu, u ovom radu će biti predstavljeni pojam i razvoj jedne virtuelne biblioteke radi približavanja pojma onom delu populacije koji se iz različitih razloga distancira od upotrebe savremenih tehnologija koristeći isključivo klasične oblike informacija. Približavanjem pojma virtuelne biblioteke olakšaće se komunikacija na relaciji korisnik – elektronski izvor.