DIGITALIZACIJA TV U SRBIJI – MIT ILI REALNOST

/in , /by

Mnogi istraživači savremenog društva smatraju da će se u doglednoj budućnosti konvergencija razvijati tako da će sve prenosne mreže imati dovoljan kapacitet da prenose sve vrste poruka – od podataka do videa, u realnom vremenu i da će izbor uređaja na kojem će se određeni sadržaj pratiti zavisiti od prilika i okolnosti. Drugim rečima, da će svi sadržaji biti raspoloživi na svim vrstama terminala. Vesti će moći da se prate na ličnom računaru, a sa televizijskog prijemnika da se šalju e-mail poruke, dok će se banke podataka pretraživati pomoću mobilnih telefona. Istovremeno, čini se da će gledaoci sve više tražiti da sami kreiraju sopstveni program, sopstvenu programsku šemu, kao i to da željene informacije dobijaju u vreme koje njima odgovara. Servisi „na zahtev“ biće dominantni servisi sutrašnjice. Zbog svega navedenog autori ovog rada sprovode istraživanje na populaciji konzumenata medijskih sadržaja, za sada u Vojvodini, kao pilot istraživanje, o tome koliko su građani upoznati sa procesom digitalizacije.

ELEMENTI SOCIOKULTURNE KONSTRUKCIJE ŽENSTVA

/in /by

Kulturne, socijalne, političke, pravne, etičke i druge vrednosne norme su veoma podložne promenama u sociokulturnom okruženju. Ove transformacije su najvidljivije u kulturnim obrascima, književnosti, medijima i obrazovanju. Mediji i obrazovanje, prema našem mišljenju, igraju najvažniju ulogu u stvaranju svih konstrukata, pa i konstrukta ženstva, jer oni, prateći dominantan sociokulturni kontekst, stvaraju prepoznatljiv sociokulturni konstrukt. Cilj ovog rada je da ukaže na značaj medija i obrazovanja u formiranju konstrukta ženstva, kao i da pokaže da su sve manje prepreke u kulturi društva da se žena pojavi kao subjekat stvaralačke delatnosti u svim vidovima, pa i kulturnom. 

KULTURA BEDE

/in , /by

STANDARDIZACIJA JEZIKA

/in , /by

KINO/FANTAZAM

/in /by

Tekst ispituje odnos između filma, stvarnosti i kategorije primalnog fantazma. Dve centralne teze koje uspostavlja jesu (1) da, od kako je kinematografskog aparata, sama stvarnost funkcioniše kao neka vrsta “primalne scene” kina; (2) da sintagma “montaža kao kasapljenje” sažima elementarnu dinamiku “primalne scene” filmske montaže. Razvijajući ove dve teze, tekst razmatra primere uzete kako iz domena filmske prakse (stvaralaštvo Žan-Lik Godara i Dimitrija Kirsanofa), tako i iz domena avangardne umetnosti 20-ih i 30-ih godina prošlog veka (Maks Ernst, Marko Risti}, Ljubomir Micić, Koča Popović).

ESTETSKA KOMUNIKACIJA

/in , /by