Arhiva

Imajući u vidu činjenicu da je praktična pozicioniranost kulture u našem državno-pravnom sistemu u direktnoj korelaciji sa realnim uticajem prava na razvoj naše kulture, smatramo da se i kroz prezentaciju ove problematike mogu uočiti novi nedovoljno iskorišćeni potencijali u ovom domenu koji mogu predstavljati osnovu za njen kvalitativni napredak. Naime, upravo kroz reorganizaciju sistema praktičnog državno-pravnog pozicioniranja naše kulture, moguće je stvoriti adekvatne preduslove za njen dalji razvoj, jer je ovaj uticaj svakako od ogromnog značaja za njenu egzistenciju. Inače, pitanje državno-pravne uređenosti kulture predstavlja jedan neuobičajeni aspekt posmatranja ove izuzetno važne sfere čovekovog života, jer se položaj kulture u kontekstu njenog pozicioniranja u opštem sistemu funkcionisanja jedne države i uticaja tog sistema na njen razvoj, kod nas do sada nije tretirao kao tema koja zaslužuje bilo kakvu vrstu značajnije analize. Uostalom, o tome svedoči i činjenica nedopustivo malog broja radova koji su obrađivali ovo pitanje, i to kako u domaćoj tako i u stranoj literaturi. Inače, ovo pitanje ima više značajnih aspekata koji se u suštini mogu svesti na analizu praktičnog odnosa kulture i države, i odnosa kulture i prava u našem sistemu, te slobodno možemo reći da se u tom interaktivnom trouglu nalazi i odgovor na većinu pitanja koja se i inače tiču opšte, a ne samo praktične, pravne pozicioniranosti naše kulture. Pored toga, svakako da je u ovom kontekstu zanimljivo pitanje i položaja kulture u našoj političkoj praksi, jer je uticaj politike u Srbiji generalno toliko izražen, da svakako predstavlja izuzetno značajan faktor i svih aspekata opšteg razvoja kulture.

U ovom tekstu izlaže se i analizira Rortijevo dijahronijsko nizanje „kultura“: religijske, filozofske, književne. Poseban interes posvećuje se razlici filozofske i književne kulture, i zaključuje se da ona i nije toliko velika kolikom je Rorti predstavlja. Obeležja koja on pripisuje „neizbaviteljskoj“, od opsesije Bogom ili Istinom emancipovanoj „književnoj“ kulturi, ne odvajaju je od aktuelne „filozofske“ kulture, već se upravo suprotno čini da je sledeći slučaj: žanrovski ionako sve manje ekskluzivne, te dve „kulture“ operisane od transcendentnog oslonca se u savremenosti upravo združuju u raznoznačnom ali analognom, inspirativnom i neizvesnom iskušavanju vlastitih statusa i pozvanja.

Tematski zbornik “Virtuelna interakcija i kolaboracija u nastavi engleskog jezika i književnosti“ (koji je priredila Biljana Radić-Bojanić) sadrži šest vrlo aktuelnih tekstova koji ukazuju na značaj interneta za savremenu, interaktivnu nastavu engleskog jezika i književnosti. U tekstovima se vrlo stručno i informativno razmatraju konkretne aplikacije koje se mogu koristiti u nastavi i naznačavaju njihove dobre strane. Tako se, na primer, prikazuje moguća saradnja među nastavnicima uz pomoć dva relevantna sajta, koja podrazumeva razmenu nastavnog materijala i iskustava, a saradnja je, naravno, moguća i među studentima u zajedničkom rešavanju pojedinih zadataka. Članci u ovom “Zborniku” se takođe bave blogom kao oblikom interaktivne komunikacije, ,,sajber učionicom’’, odnosno digitalizovanim prostorom za učenje engleskog jezika, kao i konkretnim virtuelnim sistemom “moodle” za nastavu engleskog jezika, a jedan članak ukazuje na mogućnosti korišćenja interneta kada se radi o čitanju i nastavi književnosti.