Архива

Имајући у виду чињеницу да је практична позиционираност културе у нашем државно-правном систему у директној корелацији са реалним утицајем права на развој наше културе, сматрамо да се и кроз презентацију ове проблематике могу уочити нови недовољно искоришћени потенцијали у овом домену који могу представљати основу за њен квалитативни напредак. Наиме, управо кроз реорганизацију система практичног државно-правног позиционирања наше културе, могуће је створити адекватне предуслове за њен даљи развој, јер је овај утицај свакако од огромног значаја за њену егзистенцију. Иначе, питање државно-правне уређености културе представља један неуобичајени аспект посматрања ове изузетно важне сфере човековог живота, јер се положај културе у контексту њеног позиционирања у општем систему функционисања једне државе и утицаја тог система на њен развој, код нас до сада није третирао као тема која заслужује било какву врсту значајније анализе. Уосталом, о томе сведочи и чињеница недопустиво малог броја радова који су обрађивали ово питање, и то како у домаћој тако и у страној литератури. Иначе, ово питање има више значајних аспеката који се у суштини могу свести на анализу практичног односа културе и државе, и односа културе и права у нашем систему, те слободно можемо рећи да се у том интерактивном троуглу налази и одговор на већину питања која се и иначе тичу опште, а не само практичне, правне позиционираности наше културе. Поред тога, свакако да је у овом контексту занимљиво питање и положаја културе у нашој политичкој пракси, јер је утицај политике у Србији генерално толико изражен, да свакако представља изузетно значајан фактор и свих аспеката општег развоја културе.

У овом тексту излаже се и анализира Рортијево дијахронијско низање „култура“: религијске, филозофске, књижевне. Посебан интерес посвећује се разлици филозофске и књижевне културе, и закључује се да она и није толико велика коликом је Рорти представља. Обележја која он приписује „неизбавитељској“, од опсесије Богом или Истином еманципованој „књижевној“ култури, не одвајају је од актуелне „филозофске“ културе, већ се управо супротно чини да је следећи случај: жанровски ионако све мање ексклузивне, те две „културе“ оперисане од трансцендентног ослонца се у савремености управо здружују у разнозначном али аналогном, инспиративном и неизвесном искушавању властитих статуса и позвања.

Тематски зборник “Виртуелна интеракција и колаборација у настави енглеског језика и књижевности“ (који је приредила Биљана Радић-Бојанић) садржи шест врло актуелних текстова који указују на значај интернета за савремену, интерактивну наставу енглеског језика и књижевности. У текстовима се врло стручно и информативно разматрају конкретне апликације које се могу користити у настави и назначавају њихове добре стране. Тако се, на пример, приказује могућа сарадња међу наставницима уз помоћ два релевантна сајта, која подразумева размену наставног материјала и искустава, а сарадња је, наравно, могућа и међу студентима у заједничком решавању појединих задатака. Чланци у овом “Зборнику” се такође баве блогом као обликом интерактивне комуникације, ,,сајбер учионицом’’, односно дигитализованим простором за учење енглеског језика, као и конкретним виртуелним системом “moodle” за наставу енглеског језика, а један чланак указује на могућности коришћења интернета када се ради о читању и настави књижевности.